Савети за наставнике - како препознати да дете са сметњама у развоју трпи вршњачко насиља?

Деци са сметњама у развоју и инвалидитетом у Србији, као и њиховим породицама, потребно је обезбедити свеобухватну и флексибилну подршку како би учествовала у друштву равноправно са другом децом.

Иако је последњих година дошло до значајнијег побољшања на нивоу правног оквира, деца са сметњама у развоју и инвалидитетом и даље се суочавају са значајним тешкоћама у погледу доступности и квалитета социјалних, здравствених и образовних услуга, а породице и наставници образовних установа коју похађају деца са сметњама у развоју суочавају се и са вршњачким насиљем међу њима, али и међу њима и њихових вршњака.

Сходно томе да најчешће они сами не могу да препознају да су жртве неког вида насиља, велику, скоро па главну улогу у превенцији вршњачког насиља међу њима играју њихови родитељи и наставници.

Сузана Миковић, мастер дефектолог и породични терапеут, поделила је пар савета за наставнике, односно на који начин могу најлакше препознати да дете пролази кроз неки вид вршњачког насиља.

Мастер дефектолог и породични терапеут саветује:

• Имати увид у квалитет и садржај социјалних интеракција вршњака
• Пратити групну динамику и водити рачуна о показатељима који указују да је дете искључено из одређених активности, али исто тако када је укључено обратити пажњу да ли вршњаци уважавају личност детета
• Пратити понашање детета са сметњама у развоју током заједничких и слободних активности, како учествује, са ким највише комуницира, да ли вршњаци поштују међусобно личне границе и како дете реагује у различитим ситуацијама
• Пратити невербалну комуникацију детета током дружења са вршњацима, да ли је срећно, да ли размењују информације и какве повратне информације добија од вршњака
• Обратити пажњу да ли дете одбија да учествује у групи вршњака или са одређеним вршњаком, да ли се повлачи, да ли избегава вршњаке, да ли постаје узнемирено, тужно, потиштено анксиозно, агресивно, фрустрирано, да ли се самоповређује и слично јер такви знаци могу да буду сигнал нежељеног дешавања
• Проверити субјективни осећај детета, питати га шта је радило, шта му се највише допало, шта би оно желело следећи пут, шта му се није допало или му није пријало и зашто, како се осећало и како би волело да се дружи
• Размењивати информације са родитељима које се односе на оно што дете препричава из школе
• Уколико наставник сумња из било ког разлога да је дете под ризиком од насиља и уколико дете само не признаје и нема јасних и конкретних показатеља који би насиље потврдили, важно је да му буде подршка, да гради однос поверења  и да му остави времена и простора да му се обрати.
• Потребно је да своја запажања о могућем присуству или ризику од вршњачког насиља размени са сарадницима и да тимски даље реализују кораке
• Важно је да наставник има у виду да је дете са сметњама у развоју вулнерабилније и изложено већем ризику да буде жртва насиља и да развија такав начин приступа који није строго контролишући и ограничавајући. Није препоручљиво презаштити дете јер га то спречава да стиче социјална искуства и развија вештине већ имати увид у мултидимензионалност интеракција и њихову динамику и пружати правовремену подршку.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.