Depresivni adolescent u školskom okruženju

Platforma „Čuvam te“, je pravo mesto da govorimo o ovoj temi iz više razloga što će postajati jasno tokom samog teksta. Ovde neće biti razmatrani psihološki aspekti ili razlozi depresije kod adolescenata, već konkretni koraci koje je moguće preduzeti i obezbediti podsticajno školsko okruženje za prevazilaženje izazovnog razvojnog perioda. Takođe tekst je pisan sa pretpostavkom da čitalac zna da je adolescencija ogroman razvojni izazov, period odrastanja koji može da obuhvata vreme od jedanaeste, dvanaeste godine života pa sve,  u našim uslovima vezanosti za porodicu i kasnim osamostaljivanjem, do dvadeset i pete godine života svakog deteta. U toku ovog razvojnog perioda dete može proći kroz adolescentnu krizu koja takođe nije patologija već period kroz koji mora da prođe da bi izašao u vidu snažnije i čvršće ličnosti. U slučaju kada je detetu dijagnostifikovana depresija od strane stručnog lica potrebno je i u školi više obratiti pažnju i obezbediti okruženje koje će detetu pomoći da što pre reši svoje unutrašnje konflikte. U prvom delu teksta dati su predlozi i rešenja za krize u adolescenciji koje se dešavaju u uobičajenom intenzitetu i nemaju patološki značaj, dok drugi deo teksta pokriva neke odgovore na pitanja šta uraditi kada je stručno lice postavilo dijagnozu i kako pomoći detetu da adekvatno i nesmetano uz podršku obrazovno-vaspitne ustanove prebrodi krizu.

U detetovoj borbi za oslobađenjem, na putu da postane zrela ličnost, škola igra značajnu ulogu, ona predstavlja prvi milje koji dete nalazi izvan porodice. Nastavnik možda nije svestan svoje uloge ali on ne daje samo gradivo koje učenici moraju po programu da „nabubaju“ već i svojom ličnošću deluje na decu. Dakle, najvažnije je da svako u okviru svog posla i mogućnosti uradi sve što je moguće da se određena situacija popravi. Šta to znači? Neophodno je istaći da je depresija kod adolescenta koja je kao takva dijagnostifikovana ozbiljno stanje koje se poverava stručnom licu. Škola igra veoma bitnu ulogu u rešavanju ove situacije, tako što u svom domenu, sa stavom punog razumevanja, pojedincu u ovako osetljivom periodu odrastanja pruža najbolju podršku koju može i stvara okruženje u kojem se on oseća najprijatnije moguće obzirom na situaciju u kojoj se našao, a to je da se na tom mestu ne oseća dodatno ugroženim i da i dalje uspeva da zadovolji svoju prevashodnu potrebu i radoznalost za elementarnim znanjima.

U periodu od rođenja, sve do završetka doba psihičkog puberteta, koje se kod muškarca u našoj klimi normalno može protegnuti sve do dvadeset i pete godine života, dok kod žena već ranije, s devetnaest ili dvadeset , doseže svoj kraj, odvija se najveći i najopsežniji razvoj svesti. Ovaj razvoj uspostavlja čvrste veze između „Ja“, dakle svesti o sopstvenom identitetu i dotle nesvesnih psihičkih procesa, kao i novih iskustava nametnutih samim procesom razvoja svesti ali i fizičkog obličja. Svest izranja i mišljenje traži svoju manifestaciju i uporište, razvija samostalnost, formirajući ključne postavke za doživotni razvoj svojih potencijala. Ovaj proces mi podupiremo obrazovanjem i vaspitavanjem dece. Škola nije ništa drugo do sredstvo da se podrži proces formiranja svesti na odgovarajući, koristan način. Kultura, prema tome, jeste za adolescenta upravo uočavanje i zauzimanje stava prema svetu i naziranja svog mesta u istom poštujući svet kao takav, sa orijentacijom prema sopstvenim afinitetima, i to za njega jeste najviša moguća svesnost.

Upravo u oblasti kulture moguće je učiniti najviše sa mesta sa kojeg je uticaj na decu i njihov razvoj svesti direktan, a to je škola. Kako raditi sa adolescentima? U uobičajenoj situaciji dovoljno je obratiti pažnju i dati ozbiljan značaj temama identiteta, kreativnog pristupa u rešavanju konflikata, formiranju socijalnih veština, delikvenciji, uticajima društva, pravilnom formiranju ličnosti, mogućnostima razvoja, vrednostima savremenog društva i posebno univerzalnim moralnim vrednostima, podsticati sportske aktivnosti i zdrav takmičarski duh gde se pronalazi potvrda u razvoju identiteta, kao i umetničke radionice i poduhvate. Odeljenski starešina je ključna karika u lancu porodica-dete-škola-društvo i ovde je važno napomenuti da u sadašnjem sistemu obrazovanja njegova uloga zahteva mnogo opsežniji angažman nego što predviđa jedan čas odeljenske zajednice nedeljno. Uloga vaspitača nije pasivna i nastavnik nije pasivni nosilac kulture već onaj koji aktivno i dalje razvija kulturu u čemu ga učenici prirodno slede, na taj način pronalazeći puteve i za sebe. Pomenute teme moguće je realizovati u obliku radionica, ali tako da jedan deo uvek predstavlja individualni rad učenika koji ovde ima priliku da razmišlja bez straha o sebi sa svešću da se  njegova/njena razmišljanja, stavovi, stanja, situacije razmatraju iz perspektive poštovanja. Na ovaj način stiče se i poverenje jer se svaki odgovor prihvata bez osude. Treba imati na umu da adolescenti mnogo intenzivnije doživljavaju određene stvari u odnosu na odrasle i da je posebno izražena borba za ego, za samopotvrđivanjem, razumevanjem, pažnjom i slobodom. Doživljaj stvarnosti uopšte kod njih ne mora da bude objektivan i opasno je dokazivati im da nisu u pravu. Potrebno je dati im slobodu da misle tako kako misle, i ne obmanjivati ih, već im ponuditi dodatno rešenje koje je ispravno, heurističkom metodom kretanja ka izvođenju ispravnog zaključka. Najvažnije je razumevanje i poštovanje potreba deteta što će dovesti ne samo do uzajamnog poverenja već i do zdravog uspostavljanja autoriteta što je najbolja moguća situacija za dete i siguran put do zdravlja, jer prepoznaje granice, razume zašto one postoje, prihvata odgovornost u formiranju svojih stavova i preduzima korake ka samostalnosti. Ovo je neophodno i u drugom , težem slučaju, adolescentne krize kada je neohodna procena i intervencija stručnjaka za mentalno zdravlje u cilju pomoću mladoj osobi i porodici.

Jasni i otvoreni znaci problema mentalnog zdravlja su: strah, osećanje očaja, tuge, razdražljivosti i depresivnog raspoloženja koje se ponavlja u kontinuitetu i traje veći deo dana u dužem vremenskom periodu. Zatim smetnje u školskom funkcionisanju i u postignućima učenika, nedostatak socijalnih veština, samopovređivanje, gubitak kontrole u ponašanju, sklonost ka alkoholu i drogama. Ovakve i slične pojave iziskuju procenu i intervenciju stručnog lica.

Nakon postavljanja dijagnoze, neophodno je da roditelj ili staratelj izvesti školu, tačnije odeljenskog starešinu koji će preduzeti sledeće korake: Pre svega, neophodno je zaštititi detetovo pravo na privatnost, dakle u dogovoru sa školskim psihologom i pedagogom obezbediti adekvatne uslove za dalji rad i učenje shodno situaciji u kojoj se nalazi učenik. Članove Odeljenskog veća neophodno je izvestiti ako je izraženo delikventno ponašanje da su uzroci realno objašnjivi i da učenik prolazi kroz proces jedne vrste preobražaja, posebno ako postoje smetnje u pamćenju, odgovornosti prema zadacima, teškoće sa koncentracijom i povezivanjem gradiva, rizično ponašanje, glavobolje i drugi fizički znaci,  nesnalaženje u socijalnim kontaktima. Realno je moguće, omogućiti učeniku da prati nastavu, a  u dogovoru sa kolegama na sastanku  Tima za pružanje podrške učenicima, ili posebno organizovanom sastanku Odeljenskog veća napraviti plan podrške za učenika gde će u drugačijoj formi i sa drugačijim rokovima, biti individualno prilagođeni i adekvatno koncipirani zadaci za učenika. Neobično je važno da depresivni adolescent, u meri koju situacija dozvoljava, nastavi sa svojim obavezama i životom sa najboljim mogućim uslovima i sa potpunim razumevanjem njegovog stanja koje se dešava, koje će proći, i iz kojeg će on izaći kao pobednik. Prilagođavanje novim uslovima u prevazilaženju datosti, dovešće do rezultata, jer ne postoji život koji bi se u fazi punog razvoja vratio u mirovanje, samo treba raščistiti put i omogućiti nesmetan razvoj. Ohrabrenje i stav prihvatanja i razumevanja je najbolji podsticaj za prevazilaženje kriza i unutrašnjih konflikata. Odgovornost vaspitača budućih generacija poverena kao dužnost, sačuvaće nas od izvlačenja prebrzih zaključaka, a to je pomisao da mi možemo da rešimo detetov unutrašnji konflikt. Ne možemo, kao što ne može ni roditelj, može sam depresivni adolescent uz pomoć stručnjaka, ali je podrška škole kao i roditelja neophodna. 

Ne zaboravimo onu veliku Geteovu misao, nešto slobodnije izraženu:

„Najveća sreća dece ovog sveta,

Jeste samo ličnost...“

Piše Katarina Ivanović, pedagoški savetnik i profesor filozofije.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.