Nasilje u školi je problem sa kojim se skoro svako dete bar jednom suočava. Problem koji postaje deo svakodnevnice, problem koji postaje sve veći, problem koji je kao požar koji sve više i jače bukti i o kome je potrebno glasno i otvoreno govoriti kako bi mu se stalo na put i sprečilo njegovo dalje širenje.
Jelena Vukičević psiholog Educentra je objasnila pojam nasilja u školi. Šta je uopšte nasilje u školi, o specifičnostima počinilaca nasilja u školama, o karakteristikama školske situacije koje pogoduju pojavi nasilja, i tome kako smanjiti pojavu nasilja u školama.
Šta je to školsko nasilje?
Školsko nasilje je nasilje koje se dešava u školi, u cilju da se namerno i neopravdano nanese šteta drugome. Međutim, nasilje se može dešavati i izvan škole, a da se i dalje smatra školskim, jer se dešava u npr. školskom dvorištu, na putu od kuće do škole i nazad, ali i onlajn preko društvenih mreža na kojima su ista školska deca međusobno povezana - dakle, između učenika istih ili različitih škola.
Najčešći oblici nasilja u školama su verbalno (psovanje, ismevanje, ogovaranje,...), društveno isključivanje (vršenje pritiska na svoje vršnjake da izbegavaju tj. ne druže se i ne komuniciraju sa nekim konkretnim detetom iz škole), ali i fizičko (udaranja, tuče) i seksualno (davanje lascivnih nadimaka, nedozvoljena dodirivanja između vršnjaka, nedozvoljeno deljenje fotografija sa društvenih mreža i njihovo komentarisanje u seksualnom smislu,...); nažalost, izloženost nasilju ne prestaje odlaskom iz škole, već se nastavlja i onlajn - digitalno nasilje.
Još jedno razlikovanje vrsta nasilja je i po tome da u školi nasilje učenici mogu da trpe od svojih vršnjaka, ali i od nastavnika, kao što i učenici mogu da vrše nasilje prema vršnjacima, ali i nastavnicima (najčešće su u pitanju provokacije i vređanja od strane učenika, ali ima i pretnji, pa i fizičkih napada na nastavnike).
Osnov za vršenje nasilja počinioci nasilja najčešće vide u materijalnom i intelektualnom statusu, kao i u nacionalnoj i seksualnoj pripadnosti žrtve - dakle u osnovi je diskriminacija, po kojoj se vršnjaci i nastavnici nužno ne moraju mnogo razlikovati.
Specifičnosti počinilaca nasilja u školama
Jedan od puteva razvoja antisocijalnog ponašanja, čiji je jedan oblik i nasilničko ponašanje, jeste neuspešnost u školskom postignuću (iz bilo kog razloga, npr. intelektualne sposobnosti, nedostatk koncenracije i pažnje, hiperaktivnosti, nerazvijenosti radnih navika i tolerancije na frustraciju u susretu sa zadacima i izazovima obrazovanja, loše klime u porodici, nedovoljne kontrole od strane roditelja...), zbog čega se ta deca mogu osećati neadekvatnim i odbačenim od druge dece, pa sve manje ostaju vezana za školu, sve manje dele iste vrednosti većinske vršnjačke grupe (odeljenja, generacije,...), a sve više se traže i pronalaze u klikama vršnjaka kojima su sličnija. Te klike su sastavljene od agresivnih učenika koji daju primer svojim ponašanjem kako demonstrirati agresiju kroz nasilje, podržavaju nasilničko ponašanje, daju zaštitu jedan drugom i/ili zajedno učestvuju u svim napadima, pa i nagrađuju jedni druge zbog takvog ponašanja. Usled ovakve klime u vršnjačkoj grupi, dete-pojedinac može kao pokriće za svoje ponašanje stavljati grupu, u smislu da šta god da radi to radi u ime grupe kojoj pripada. Ovakav osećaj pripadnosti i prihvaćenosti, u detetu izaziva osećaj moći i podiže nivo samopouzdanja.
Još jedno moguće objašnjene izraženog nasilnog ponašnja prema vršnjacima u školskoj sredini može biti i iskustvo nasilja koje dete-počinilac nasilja ima u svojoj porodičnoj ili široj socijalnoj sredini, pa i vršnjačkim grupama kojima pripada; dete tu uči po modelu, uči kako treba razrešavati emocionalne probleme i probleme u odnosima sa drugim ljudima ili, na osnovu svog iskustva, bira nasilje kao način da se zaštiti. Ovako dete izgrađuje i sistem vrednosti i stavove koji opravdavaju nasilnički odnos prema drugima.
Nastavnici i ostalo školsko osoblje koje vrši nasilje prema učenicima, neretko to objašnjava i vidi kao način disciplinovanja i korekcije ponašanja učenika u školi. Za ove nastavnike se uglavnom smatra i govori da nikada nisu snosili posledice, da prolaze nekažnjeno i da škole ne preduzimju nikakve mere u vezi sa tim. Đaci to vide i usvajaju kao moguće i u redu da se i sami tako ponašaju.
Karakteristike školske situacije koje pogoduju pojavi nasilja
Škola, kao institucija u koju deca ulaze iz porodice, ima, ili bi se očekivalo da ima, sličnosti sa porodicom: postojanje bitnih figura i odnosa sa odraslima, autoritet, vaspitna uloga... Uslovi za razvoj problema sa nasiljem u školi podrazumevaju postojanje velikog broja đaka i nedovoljnu kontrolu od strane školskog kolektiva, kao i loše uslove rada, nizak socijalno-ekonomski status učeničkih porodica i širu socijalnu okolinu škole u kojoj je zastupljeno nasilje.
Odnos između školskog kolektiva i učenika takođe može da doprinese pojavi nasilja:
- dobri odnosi, kooperativnost i povezanost sa školom smanjuje učestalost nasilja između učenika, a odustvo istih povećava nasilje;
- postojanje jasnih školskih pravila i opšteprihvaćenost nulte tolerancije na nasilje kao vrednosti škole, smanjuje nasilje, a odsustvo istog ga povećava;
- način rada nastavnika u odeljenju, dobre veštine interaktivnog predavanja, pohvale i ocene za trud i znanje, dosledno reagovanje na svaki znak nedozvoljenog ponašanja pozitivno deluje na održavanje „škole bez nasilja“, a odustvo istih obrnuto;
- ukoliko se nije radilo na ujedinjavanju odeljenja i razvoju ravnopravnosti između dece od prvog razreda od strane učitelja, a potom i nastvanika razredne nastve od petog razreda, veće su šanse da će do nasilja između đaka dolaziti češće.
Strategija smanjenja nasilja u školama
Jedan deo strategije bi svakako trebalo da bude pružanje pomoći deci da savladaju gradivo i poprave blagovremeno sve ocene i time postignu za sebe zadovoljavajuć školski uspeh. Ovim bi se povećavala zainteresovanost za postignućem i škola bi postala prihvatljivija kao mesto i način da se ta potreba zadovolji. Takođe, prihvaćenost u vršnjačku grupu bi bilo lakše za postići, pa bi frustracije, agresivnost koja iz nje proizilazi i nasilno ponašanje putem koga se ona „prazni“, postali manji i ređi.
Preventivni programi koji pokrivaju više različitih aspekata razvoja deteta kao društvenog, socijalnog bića su takođe veoma korisni:
- Programi razvoja komunikacijskih veština pomažu detetu u rešavanju socijalnih problema i poboljšavaju interakciju između učenika;
- Programi unapređivanja procesa mišljenja, jer adaptivno socijalno ponašanje deteta zavisi od njegovih sposobnosti da pravilno uoči i analizira socijalni problem, da razmisli o alternativama u rešavanju problema i izabere najbolji mogući plan ili rešenje;
- Programi za razvoj empatije podrazumevaju učenje prepoznavanja svojih i tuđih osećanja, stavljanje u poziciju drugoga i ispoljavanje saosećanja prema drugome - ovim se postiže smanjenje detetove spremnosti da ide „do kraja u napadu“ na dugo dete;
- Programi kontrole besa za onu decu koja ovo ne mogu sama, tokom kojih će učiti da a) prepoznaju kada ih obuzima bes (praćenje svojih fizioloških reakcija poput disanja, pulsa, znojenja, grčeva,...), b) uoče koje to situacije u njima provociraju bes i kako se njihovo ponašanje razlikuje kada jesu i nisu besni, v) uče različite tehnike kako bi smanjili bes (npr. vežbe relaksacije, duboko disanjem, distrakcije, davanje samom sebi instrukcije,...).
Poštovanje i ponašanje u skladu sa „Posebnim protokolom za zaštitu dece i učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja u obrazovno-vaspitnim ustanovama“, kako bi škola uspela da pomogne prvo ugroženom detetu, ali odmah potom i detetu počiniocu nasilja. Ovo ne znači da zaposleni u školi budu policajci koji istražuju, saslušavaju svedoke, uzimaju izjave, kako bi doneli pravednu odluku i odlučili ko je odgovoran za nastalu situaciju. Bez obzira u kojoj su ulozi u toku nekog disciplinskog postupka, jako je važno da roditelji budu upućeni u to koja su njihova prava i prava njihovog deteta. Konvencijom o dečijim pravima navedeno je, između ostalog, i pravo deteta na informaciju - to znači informisanost o samoj proceduri disciplinskog postupka: ko sve učestvuje, šta dete može očekivati, ko će sve sa njim razgovarati i kada itd., kao i istaći detetu da će biti sigurno i zaštićeno, da treba da govori istinu itd., jer jedino ovako prolaze ovaj postupak sa manje stresa i traume. Koliko god da postupak traje, važno je da roditelj ostane smiren i fokusiran na cilj i, ako i kada je potrebno, podseća i školu na isto, pa i da se obrati višim instancama ukoliko škola u stvari ne poštuje propisane protokole.
Šira, društvena, kulturološka strategija za prevazilaženje barijere u komunikaciji između deteta i odrasle osobe, učenika i nastavnika. Naime, iako se učenici slažu, u načelu, da ne treba biti nasilan i učestvovati u nasilju, već pomoći drugu ako se nađe u takvoj situaciji, u praksi će se retko odlučivati za ovakvo postupanje. Razlog nije nužno i samo u nedostatku gore navedenih veština, već i u tome što ne znaju da li će zbog svog pomagačkog postupka upasti u problem sa nekim odraslim. Neki učenici se plaše da nastavnik neće hteti da im pomogne, jer smatra da vršnjačko maltretiranje spada u probleme koje deca sama treba da reše ili zato što ne želi da zaštiti učenika (pogotovo ne ako je taj učenik problematičnog ponašanja) - ovo se nadovezuje (ili izaziva) na stav među decom da „tužakanje“ nije u redu, da je znak slabosti i da će rezultovati odbacivanjem od strane vršnjaka. Ukoliko izostaje adekvatna i blagovremena društvena reakcija na nasilje, naročito u školskoj sredini, deca dobijaju poruku da su sama i nezaštićena i da je nasilje jedan od mogućih načina za rešavanje konfliktnih situacija i ono se nastavlja i kroz nove generacije.
Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.
