Disciplinovanje dece

Disciplinovanje dece je jedan od najznačajnih poslova koje roditelj ima. Većina roditelja reaguju na izazove u disciplinovanju ili po nekom osećaju, na licu mesta, ili pak onako kako su radili njihovi roditelji kada su oni bili mali. To nažalost znači da često ne reaguju onako kako je za dete najbolje. Koje su nenasilne metode disciplinovanja, kako reagovati u izazovnim situacijama (tantrum), šta je razvojno odgovarajuće ponašanje deteta, pročitajte u ovom tekstu.

U kontekstu vaspitavanja dece, disciplinovanje se obično odnosi na učenje deteta načinima zadovoljavanja potreba koji su društveno prihvatljivi, korišćenjem različitih metoda. Kako većina roditelja ne pohađa školu roditeljstva, metode koje koriste zavise od iskustava iz detinjstva, ličnih stavova, opšte prihvaćenih i kulturoloških normi i sl.

Nalazi naučnih istraživanja iz oblasti svih humanističkih nauka ukazuju na štetne posledice fizičkog kažnjavanja po rast i razvoj deteta. Ipak, u našoj sredini, i dalje veliki broj roditelja ima pozitivan stav prema ovakvom načinu disciplinovanja. Iako je sastavni deo vaspitanja postavljanje granica, koje su deci potrebne kako bi se osećala sigurnom i bezbednom, način na koji se one postavljaju je veoma važan.

Fizička agresija roditelja često je znak gubitka kontrole roditelja, proizilazi iz nemoći ili iz neznanja. Obično i ne postiže cilj. Deca ne uče da poštuju roditelje, nego da ih se plaše. Ne uče se samokontroli, nego gubitku kontrole. Čak i ako se batinama spreči neprihvatljivo ponašanje, dete i dalje nije naučilo zašto takvo ponašanje nije prihvatljivo, samo je naučilo da se trudi da izbegne kaznu.

Nasuprot nasilnim metodama, batinama, uvredama i vikanju stoje nenasilne metode koje imaju bolje ishode u vaspitanju. Razgovorom, smirenošću, praćenjem deteta, nuđenjem uzrasno primerenih aktivnosti, pohvalama i nagrađivanjem dobrog ponašanja, postiže se da deca budu samouverenija, zrelija, asertivnija, odgovornija. U redu je, nekada i poželjno, koristiti i osujećivanje lošeg ponašanja, primenom tajmauta ili uskraćivanjem nagrade, ali je važno da se ovo radi smireno, nežno, bez nekontrolisanog dizanja tona ili nanošenja straha detetu.

Ponekada roditelji ponašanje deteta doživljaju kao neposlušnost, kada se zapravo radi o ponašanju koje je razvojno odgovarajuće. Potrebno je da roditelj poznaje razvojne faze deteta, razume šta je očekivano ponašanje za koji uzrast i u skladu sa tim prilagodi svoja očekivanja i odreaguje adekvatno u izazovnoj situaciji.

Primera radi, dete ne može razumeti koncept opasnosti u periodu odojčeta, pa je potrebno smanjiti mogućnost da dete dođe u dodir sa izvorom opasnosti. Kada ovo nije moguće, potrebno je dete uporno sklanjati od opasnosti, dakle fizičkim kontaktom, podići ga, udaljiti, uzeti za ruku, ali ne i udariti. Na malo starijem uzrastu, do pet ili šest godina, kao posledica egocentrizma kod dece i/ili kod mlađe dece nedovoljno razvijene mogućnosti za prepoznavanje i verbalizaciju preplavljujućih osećanja, česti su tantrumi, napadi besa sa glasnim plakanjem, bacanjem u cilju oslobađanja od nagomilane emocionalne energije. Za roditelje ova ponašanja obično su izazovna, neki roditelji će popustiti dečijim zahtevima ili će nagrađivati ovo ponašanje poklonima, drugi će dete istući. U prvom slučaju, dete će naučiti da je vrištanje i pravljenje scene način da dobiju ono što žele te će situaciju odigravati i kada nisu u tantrumu. U drugom, bes i otpor se mogu intenzivirati ili se tantrum može zaustaviti ali zbog straha od bola i kazne, a ne zato što je detetu pružena podrška da kanališe preplavljujuća osećanja. U ovoj situaciji korisno je da roditelji ostanu smireni, ignorišu ponašanje ili odlučnim tonom i kratkim rečenicama detetu daju do znanja da su tu za njega ali da je dosta takvog ponašanja. Ukoliko dete dolazi u opasnost da povredi sebe ili ako je agresivno prema drugima, potrebno ga je fizički izmestiti iz situacije ili čvrstim zagrljajem sprečiti da se povređuje, istovremeno postavljajući jasnu spoljnu granicu. Kada deca imaju jasno postavljene granice spolja, moći će da se usmere na postavljanje svojih unutrašnjih granica.

Deca traže pažnju roditelja. Ako ne uspevaju da je dobiju dobrim ponašanjem, pokušaće lošim. Zato je važno kod dece hraniti, podsticati, hvaliti i nagrađivati ono što je dobro, a izgladnjivati ono što nije dobro. Roditelj treba da bude detetova sigurna baza, da ga podstakne na istraživanje ali i da bude tu za njega kada mu je potrebna uteha.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.