Čitaj mi

Tišina boli: Zašto oni koji trpe nasilje ćute i kako da ih čujemo?

7. jul 2025.

Dok čitate ove reči, neko dete u školi ili vrtiću, u sportskoj grupi ćuti. Ćuti iako ga zadirkuju. Ćuti iako trpi uvrede, šapate, udarce, izolaciju. Ćuti, jer veruje da niko ne bi razumeo. Ili, još gore – da niko ne bi verovao.

Tišina žrtava je najglasniji poziv u pomoć. A društvo često ne ume da ga čuje.

Zašto oni koji su izloženi nasilju ćute?

Mnogo je razloga zbog kojih deca i mladi ne prijavljuju nasilje. Nijedan od tih razloga ne znači da im nije stalo. Naprotiv – strah, sramota i gubitak poverenja samo pokazuju koliko su već povređeni.

Najčešći razlozi za ćutanje:

Strah od osvete: „Biće još gore ako nekome kažem.“
Nepoverenje da je pomoć moguća: „Niko ništa neće uraditi.“
Osećaj krivice: „Možda sam sam/sama izazvao/la.“
Sramota: „Ne želim da me gledaju sa žaljenjem.“
Normalizacija nasilja: „To je samo šala. To je deo odrastanja.“

Kako da ih čujemo?

Čuti ne znači samo čuti reči. Ponekad se najvažnije stvari govore – bez reči. Oni koji su izloženi nasilju često šalju znakove koje moramo naučiti da prepoznamo.

Šta možete da uradite:

Stvarajte okruženje poverenja – u učionici, kod kuće, u vršnjačkom društvu.
Obraćajte pažnju na promene u ponašanju, uspehu, druženjima.
Postavljajte otvorena pitanja bez osude: „Kako se osećaš?“, „Da li te nešto muči?“
Budite strpljivi i prisutni – ne moraju odmah progovoriti, ali treba da znaju da ih neko sluša.
Veryjte onima koji kažu da su pretrpeli nasilje – čak i kada nema „dokaza“, važno je dati podršku, a ne dodatna ispitivanja.

Ko sve ima odgovornost?

Nastavnici – kao najbliži svedoci, mogu kreirati bezbedan prostor za izražavanje i prijavu.
Psihološko-pedagoška služba – mora biti lako dostupna, vidljiva i aktivna.
Roditelji – potrebno je negovati empatiju i komunikaciju kod kuće.
Učenički parlamenti i vršnjačke mreže – mogu biti most između onih koji trpe nasilje i sistema.
Celo društvo – mora da šalje jasnu poruku: Nasilje nije normalno. Ćutanje nije rešenje.