Zašto je deci potrebno više od pitanja „Kako je bilo u školi?“

Iza ovog jednostavnog odgovora često se krije mnogo više – osećanja, izazovi, radosti, strahovi, nedoumice i mali lični trijumfi. Deca nam ne govore sve – ne zato što ne žele, već zato što često ne znaju kako. A naše pitanje, iako dobronamerno, ponekad deluje kao formalnost, a ne kao poziv na razgovor.

Pitanje nije dovoljno – potreban je odnos

Kada se dete navikne da roditelj svaki dan postavlja isto, generalizovano pitanje, ono uskoro izgubi interesovanje da odgovara. Njima je potrebna stvarna povezanost, ne provera. Potreban im je osećaj da roditelj stvarno želi da čuje šta se dešavalo – ne samo šta se učilo, već kako su se oni osećali, s kim su se družili, šta im je bilo teško ili smešno tog dana.

Deca obrađuju dan kroz razgovor

Kao što odrasli često na kraju dana dele utiske, tako i deci razgovor pomaže da razumeju i obrade ono što su doživela.

Neka deca će rado pričati sama, ali mnogima je potrebna pomoć da izraze svoje emocije, misli, da kanališu emocije.

Bolja pitanja vode do boljih razgovora

Umesto klasičnog „Kako je bilo u školi?“, probajte:

• „Šta te je danas nasmejalo?“
• „Koju novu reč ili temu ste učili?“
• „S kim si danas sedeo/la i šta ste pričali?“
• „Da li je bilo nešto što ti je bilo teško ili te uznemirilo?“
• „Da li si ti nekome pomogao/la ili je neko tebi pomogao?“

Ovakva pitanja otvaraju prostor za emocije, ne samo za činjenice. Pokazuju detetu da ga slušamo sa pažnjom, da nas zanima njegov unutrašnji svet, a ne samo spoljašnji rezultati.

Poverenje se gradi u malim razgovorima

Svakodnevni razgovori utiču na to koliko će dete verovati roditelju u trenucima kada mu je zaista teško. Ako je naviklo da se njegova osećanja uvažavaju, veća je verovatnoća da će potražiti podršku onda kada to bude najpotrebnije.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje ili bilo koji drugi oblik nasilja to možete da prijavite OVDE.