Diskriminacija dece na osnovu fizičkog izgleda

Da li treba objasniti pojam diskriminacije? - Naravno da treba.

Iako se o diskriminaciji godinama unazad govori, za mnogu decu, pa i roditelje, ovo ostaje nedovoljno razjašnjen pojam.

Šta uopšte znači to "lično svojstvo"?

Objašnjenje da smo svi različiti, nije uvek dovoljno. Razlikujemo se po rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnosti, jeziku, veri, polu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, socijalnom i kulturnom poreklu, genetskim osobenostima, starosnoj dobi, izgledu. Nije problem što se razlikujemo, problem je kada ta različitost postane tema etiketiranja, isključivanja, izopštavanja.

Škola je rasadnik različitosti, naročito osnovna, njena svrha, sem obrazovanja i vaspitanja i jeste u tome da neguje tu različitost dece prema svojim sklonostima. Nije lako biti drugačiji u vršnjačkom okruženju koje prati određene trendove servirane putem medija. Učenici koji ne bivaju pohvaljeni zbog svog drugačijeg mišljenja, stava, sklonosti ka pojedinim oblastima neretko bivaju osuđeni od strane svojih vršnjaka. Targetiranje drugačijih vodi u diskriminaciju.

Izgled je svima jako bitan, a osetljivost je posebna u pubertetu. Nije lako objasniti detetu da mu genetske predispozicije ne dozvoljavaju da izgleda kao osoba sa naslovne strane i da ono ima svoje kvalitete. Ali ono želi samo da bude prihvaćeno i da pripada određenoj vršnjačkoj grupi, pa makar i na svoju štetu. Identifikuje se sa grupom, posebno vođom i želi da liči na nekog drugog. Samosvest da svi imamo drugačije sklonosti još uvek nije dovoljno izgrađena u ovom uzrastu.

Kada učenicima spomenemo diskriminaciju najčešći odgovor koji dobijamo je: "To je bila samo šala." Zato je neophodno objasniti da nije sve samo šala. Ako nekoga izdvojimo iz vršnjačke grupe - etiketiramo zbog toga što nosi naočare, ima specifičan hod, drugačiji stil oblačenja, glasno komentarišemo debljinu ili pak nedovoljnu visinu, a da pri tome ne vodimo računa koliko će to uticati na tu osobu vodi u diskriminaciju. Učenici koji bivaju izloženi takvom etiketiranju, i sami nesigurni u sebe, još više se povlače, prestaju da funkcionišu unutar vršnjačke grupe, radije ostaju u učionici za vreme odmora kako nikome ne bi upadali u oči, dok za vreme časova fizičkog vaspitanja izbegavaju rad i oblačenje sportske opreme kako ne bi bili izloženi pogledima. Etiketiranje se ne završava tu, već uzima maha, prenosi se na društvene mreže, koje su danas svim učenicima dostupne.

Tada diskriminacija postaje javno vidljiva jer uzima oblik digitalnog nasilja, i ponekad tek tada dolazi do reakcije nadležnih službi. Nažalost, do tada je diskriminacija ostavila već dubok trag na psihofizički razvoj deteta koje joj je bilo izloženo.

Najbitnija je pravovremena reakcija i način na koji će takvo ponašanje prema pojedincu biti prekinuto. I ne završava se sve tu, tek tada treba raditi sa učenicima na osvešćivanju sopstvenog identiteta i identiteta dugih, osvestiti postojanje određenih predrasuda i stereotipa, preispitati šta pomaže u menjanju mišljenja, kakvu sliku imamo o sebi, a kakvu o drugima.

O diskriminaciji dece na osnovu fizičkog izgleda govorila je Sonja Stojanović, savetnik-spoljni saradnik za zaštitu dece od nasilja iz Kruševca.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.