Diskriminacija učenika na osnovu uspeha u školi - od strane nastavnika i od strane vršnjaka

Kako ističe Katarina Ivanović, pedagoški savetnik i profesor filozofije, cilj ovog teksta jeste da pokaže na primerima iz prakse kako se razvijaju određeni obrasci razmišljanja i ponašanja koji podstiču i mogu dovesti do diskriminišućeg stava  i pristupa, posmatrano u perspektivi takvog odnosa nastavnika prema učeniku i da možda rasvetli određene razloge i greške koje pravimo, a koje dovode do jedne neopravdane situacije i pravljenja razlike između učenika, na osnovu ocena, posmatrano iz perspektive nastavnika i situacija iz prakse kada je uočeno isto od strane učenika.

- Ovo osetljivo pitanje često navodi na pogrešne zaključke i zloupotrebu samog pojma koji sa jedne strane, jeste isuviše jak i težak, a sa druge strane ne dolazi se teško u situaciju da ne uočimo kada smo i sami učesnici svesno ili nesvesno neke nepravde jer je ne sagledavamo iz ugla onog koji je oštećen ili se tako oseća. Usvajanje pogrešnih obrazaca ponašanja je često neosetno, jer ih ne prepoznajemo kao produkt pogrešnog logičkog zaključivanja, već kao samorazumljiv pogled na svet i život, a posledice delovanja prema istim su veoma teške i saobrazne obaveznom buđenju i sagledavanju iz jedne šire perspektive, ali sa vidnim odrazom u stvarnosti - govori Ivanović i dodaje:

- Uzroci za pojavu negativnog stava i ponašanja koji vode u diskriminaciju i kasnije u nasilje su u samom identitetu svakog od nas. Identitet je kako često čitamo u definicijama odgovor na pitanje: Ko sam ja, zašto se identifikujem sa nekom grupom, a sa drugom ne? Identitet je pojam koji označava način na koji svako od nas ili grupa čak doživljava samu sebe. Jedna od najiskonskijih osobina svakog čoveka je u potrebi da razlikuje, identifikuje, poistovećuje sebe sa okruženjem, a onda se i adaptira na isto u potrazi za opstankom i pukom potrebom za preživljavanjem i izbegavanjem neprijatne situacije koja ga suštinski ugrožava. Ovo može da znači i da se mnoge navike usvajaju na nesvesnom nivou i obrasci ponašanja se često prihvataju bez mnogo razmišljanja, tako da se mogućnost za pravljenje grešaka u ponašanju pokazuje kao realna mogućnost.

Pretpostavka da se zajedno sa razvojem ličnosti mogućnost za greške smanjuje i da svesno sagledavamo svoje odluke, a da ponašanje biva razumno, i ljudskost dobija na kvalitetu ne odgovara često stvarnosti. Dok je formiranje ispravnih vrednosnih stavova neophodno da počne u periodu sticanja svesti o sopstvenom identitetu, tu se na istom mestu i formiraju prve predrasude koji su siguran znak da se nalazimo na putu koji nas nekada može dovesti do toga da budemo učesnici u nekoj vrsti diskriminacije.

- Primeri predrasuda kada je u pitanju ocenjivanje, od strane nastavnika prema učeniku su ovakve ili slične pretpostavke: "Učeniku je potrebno smanjiti ocenu, on sigurno nije napisao sam ovaj domaći zadatak, ili uradio test ili rad, jer ne zna više nego za ocenu dva."

- Moguću grešku ćemo svakako izbeći jednostavno tako što imamo na umu da svaki učenik ima priliku u svakom trenutku da pokaže da je uspešan i pružićemo priliku da nam pokaže koliko zna o samom zadatku jer možda je upravo to ta oblast gde će on otkriti nešto što mu je posebno zanimljivo ili što mu polazi za rukom ili prosto popraviti svoj učinak jer faza zrelosti i razvoja donosi promene i u postignućima i u delovanju. Do ovoga neće ni doći ako već unapred, kako opis posla i predviđa, individualizujemo pristup, što će prirodno voditi i do prepoznavanja potencijala deteta i mogućnosti za širenje kapaciteta za napredak.

- Ako je učenik postigao sam zaista to što nam pokazuje u svom zadatku onda smo prethodno doprineli tome tako što smo ga npr. uključivali u rad u grupi sa učenicima koji imaju bolje ocene, kako bi ih pratio, zatim, prilagođavali mu zadatke u potrazi za njegovim afinitetima i razvojem, upućivali ga na saradnju sa vršnjacima, hvalili međusobne podsticaje i njegov trud, delujući tako na čitavu grupu sa kojom radimo da razvije odnos solidarnosti i međusobne pomoći. U protivnom, ako pristupimo sa već pripremljenom etiketom da on ne zna, ne može, da samo koči drugu decu i tako ga izolujemo, da zahteva pažnju koja remeti uspešnije učenike i čak to ističemo javno, stvaramo nebezbedno polje za učenika i njemu preti i odbacivanje od drugih učenika uz obavezan nedostatak motivacije da postigne bolji rezultat.

Primer diskriminacije u ocenjivanju od strane nastavnika je recimo, uzmimo slučaj, gde nastavnik na primer ne pronalazi način da sa ozbiljnim adolescentom u završnom razredu srednje škole pronađe pozitivan način komunikacije, ni odgovarajuću vaspitnu meru i upada u zamku sopstvene slabosti i potrebe da ga na bilo koji način kazni što čini tako što i pored učenikovog poznavanja gradiva, čak iako se ono zasniva na elementarnom prepoznavanju, uz otvoren naglasak na ipak otvorenu mogućnost da ga kazni, zaključuje jedinicu.

Koraci koje čini u tom pravcu su izdvajanje učenika i postavljanje posebnih uslova za njega, ostale ispituje, on jedini radi test koji mu nije najavljen, zatim nastavnik svesno ignoriše urađene prethodne zadatke, jedan čak i ne dozvoljava da radi sa ostalim učenicima i isključuje ga učestalo sa časova, gde učenik u kontinuitetu ne dobija priliku da popravi uspeh. Ovde je prisutno više vrlo jasnih grešaka, a školske strukture bivaju uključene tek u trenutku kada je već kasno za delovanje zarad popravljanja situacije unutar ustanove i kada je roditelj nakon gubitka poverenja u ustanovu već podneo prijavu protiv nastavnika.

Drugačiji pristup situaciji od strane nastavnika sprečio bi ovakav razvoj događaja, a to bi bila na primer promena pravca, tačnije preusmeravanje pristupa nastavnika koji je mudriji i može da pronađe odgovarajući način, a to je da na primer uputi učenika da radi zadatke, uključuje učenika u aktivnu nastavu i pruža mu podršku, daje primer humanog delovanja kako bu učenik uvideo sopstvenu grešku i ispravio ponašanje, redovno mu postavlja izazove, kako bi se na času bavio konkretnim zadacima a ne pravio probleme, bodri učenika da on to može, posreduje u savetovanju sa školskim psihologom, uključi porodicu i odeljenskog starešinu u prevazilaženje problema, postavlja zadatke i traga za adekvatnom metodom za hiperaktivno dete koje je ujedno i sa naglašeno kritičnom adolescentnom slikom ponašanja, koju nastavnik nikako ne treba da doživljava lično. Sa druge strane učenik izvanredno reaguje na blag i pravedan pristup i razumevanje i otvoren je za saradnju kada mu se ukaže pažnja u komunikaciji, i kada nije ugrožen da pokaže svoje slabosti. Nepravedan odnos prema učeniku često vodi u sukob i nerazumevanje, kao što i sa druge strane podrška u radu, pohvala, insistiranje na ozbiljnosti i dobronameran pristup sa otvorenim i javnim, pre svega pravednim delovanjem na neprihvatljiv stav i ponašanje, blagovremeno sprečava eskalaciju i diskriminatorsko ponašanje, što je sledeći stepenik na ovom putu, a to je otvoreno nasilje – pretnje, razmena uvreda, napadi i podmetanja.

Podsetimo ovom prilikom na suštinsku važnost pravednog pristupa u radu sa učenicima u srednjoj školi. Period adolescencije je period potrage za ravnotežom, razvojem moralnih stavova, period osetljivosti posebno na pitanja koja se odnose na pravičan pristup. Učenici u ovom periodu pozdravljaju i poštuju granice jer im one pomažu da se razviju, ali traže da im se pruži adekvatno objašnjenje i da u potpunosti razumeju zašto je nešto dobro za njih. U suprotnom reagovaće burno, često i neprihvatljivo, shodno samom razvojnom periodu u kojem se nalaze i svom doživljaju nepravde. Postavljanje pravila, poštovanje i primena i neodstupanje od istih stvoriće u učenicima osećaj odgovornosti i zloupotreba statusa učenika na taj način se smanjuje, uzrast neće biti izgovor jer neće ni imati priliku ili potrebu za negativnom reakcijom. Praksa pokazuje da učenici pre poštuju stroge i pravedne profesore, više  nego blage ali nepravedne. Grešku će razumeti, kada je i mi prihvatimo i poštovaće nas više kada iste i mi uvidimo i pošteno pričamo o njima bilo da se radi o našim greškama ili greškama učenika. Takođe, poštovaće nas više kada mi primetimo i njihovo pogrešno postupanje i kada im ukazujemo na greške, jer vide da se bavimo njima i posvećujemo im pažnju koju oni i zaslužuju, jer mi smo u ovom poslu kako bi ih obrazovali i vaspitavali. Težište i odgovornost, to teško breme zrelosti, ovde je na nastavniku jer mi u vrednom delu upravljamo procesom formiranja njihovih ličnosti. Podsećanja radi na drugi član iz Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima koji jednostavno glasi: „Niko ne sme biti diskriminisan“, ostavlja jasnu perspektivu i pokazuje pravac kretanja u životu ili poslu, pa i ocenjivanju, a to je pozitivan pristup i prihvatanje različitosti, ostavljanje slobode drugome da uz našu pomoć i podršku, a u domenu svojih potencijala nesmetano razvija svoj mikrokosmos.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.