Empatija kao svakodnevna veština: kako učimo da razumemo druge?

Šta je empatija?

Ono što osećaš zove se empatija, sposobnost da razumeš svet iz ugla drugih. Često se o njoj govori kao o urođenoj crti karaktera, kao da se čovek rodi osetljiv ili ne. Međutim, empatija je veština koja se uvežbava ponavljanjem. Kao što niko ne nauči da svira gitaru tako što pročita o akordima, ni empatija se ne razvija tako što znaš njenu definiciju. Razvija se upravo kroz „stavljanje u tuđe cipele“ i ukazivanje podrške u onim situacijama u kojima je lakše ne reagovati. 

Zašto je empatija važna?

Empatija nam pomaže da gradimo zdravije odnose u svim sferama života – u porodici, s prijateljima, u školi, na treningu, a kasnije i na poslu. Ljudi koji umeju da razumeju tuđa osećanja lakše sarađuju, bolje rešavaju nesuglasice i češće pruže podršku kada je nekome potrebna. Empatija postaje štit od sukoba i nasilja, jer nas uči da probleme rešavamo razgovorom i razumevanjem, a ne ignorisanjem ili agresijom.

Kako se razvija?

Empatija se razvija postepeno, od ranog detinjstva. Prvi i najvažniji uzor je porodica: dete uči iz toga kako odrasli reaguju na njegova osećanja, ali i kako se odnose jedni prema drugima. Kada kod kuće postoji prostor da se o osećanjima otvoreno razgovara i da se ona imenuju („tužan si jer…“, „vidim da si ljut/a“), dete lakše prepoznaje isto i kod drugih. Empatiju razvijaju i knjige, filmovi i priče, jer nas podstiču da zamislimo kako se neko drugi oseća i zašto se ponaša na određeni način. Ipak, najvažnije vežbanje dešava se u svakodnevnim situacijama – u kući, u školi, na treningu, u društvu. Kada je neko kritikovan ili ismevan zato što je pogrešio, empatija znači da ne osuđuješ, već da pokušaš da situaciju sagledaš iz njegovog ugla i zamisliš kako bi se ti osećao/la na njegovom mestu. Što se to češće radi, to postaje prirodnije.

Kako prepoznati empatiju u svakodnevnim situacijama?

• U porodici: Kada vidiš da su roditelji imali težak dan na poslu, pa bez podsećanja preuzmeš neku obavezu ili ih jednostavno pitaš kako su, umesto da se ljutiš što tog trenutka nemaju vremena za tvoje zahteve.
• Među vršnjacima: Kada primetiš da neko iz odeljenja ili iz društva uvek ostaje po strani – na odmoru, pri biranju timova ili kada se dogovara izlazak – pa ga pozoveš da se pridruži, iako to niko drugi nije uradio.
• U širem društvu: Kada u prodavnici ili autobusu neko zastane, ispadne mu nešto ili pogreši, pa umesto nervozne reakcije i kolutanja očima pokažeš strpljenje, shvatajući da možda ta osoba ima loš dan ili se ne snalazi najbolje.
• U sportu: Ako je saigrač na treningu kritikovan ili ismevan jer je pogrešio, umesto da se pridružiš kritici, ti zamisliš kako bi se ti osećao/la na njegovom mestu i pružiš mu podršku.

Zašto je važna baš u školi?

Škola je prvo mesto gde dete svakodnevno provodi vreme sa dvadeset i više ljudi koje nije izabralo. Tu se uči kako se rešava nesuglasica, kako se postaje deo grupe i kako se prepoznaje trenutak kada nekome nije dobro. Odeljenje u kom učenici neguju  naviku da se primeti tuđe stanje funkcioniše mirnije, a sukobi se rešavaju pre nego što prerastu u nešto veće.

Postoji još jedan, manje očigledan efekat. Učenik koji ume da zamisli kako je drugome teže prihvata ponašanje koje nekoga ponižava kao normalno. Empatija tako postaje i zaštita, ne samo od učestvovanja u nasilju, već i od ćutanja u trenutku kada bi jedna rečenica bila dovoljna da se nešto zaustavi.

Za učenike: kako se empatija vežba?

• Razmisli pre nego što odreaguješ. Kad se neko ponaša drugačije nego obično, kad je nervozan bez razloga ili ćuti ceo dan, prva pomisao obično bude „Šta mu je danas?". Probaj da je zameniš pitanjem „Da li mu se nešto desilo pre škole?". Ne moraš da znaš odgovor. Dovoljno je da ostaviš prostor za to da postoji.
• Pošalji jednostavnu poruku. Ako primetiš da je neko tužan ili sam, nije potreban veliki razgovor ni pravi trenutak. Dovoljno je na odmoru reći: „Hej, vidim da si danas nešto tih. Je li sve ok?". Ako odgovori da jeste, u redu je. Važno je što sada zna da ga je neko primetio.
• Prekini lanac. Kad se u grupi širi šala na račun jedne osobe, svako novo ponavljanje je čini normalnom. Zapitaj se kako bi se ti osećao/la da si na tom mestu. Ponekad je dovoljno da se ne nasmeješ, da ne podeliš dalje, da kažeš da ti to nije smešno. Tamo gde nema reakcije, lanac se prekida.
• Uči da slušaš. Kad ti se drug ili drugarica povere, najčešća greška nije nezainteresovanost, već žurba. Odmah nudimo rešenje ili preuzimamo reč komentarom „Ma znam, i meni je tako.". Time se priča vrati nama. Samo saslušaj i daj do znanja da si tu ako zatreba.
• Ne traži od sebe da sve razumeš. Empatija ne znači da ćeš uvek znati kako je nekome. Znači da si spreman/na da pitaš i da prihvatiš odgovor koji ne očekuješ.

Za nastavnike: kako da empatija postane norma odeljenja?

• Imenujte je naglas. Kad vidite gest podrške, recite šta se desilo i zašto je važno. Ponašanje koje se primeti lakše se ponavlja, a učenicima je potrebno da čuju da to nije nebitna sitnica.
• Posle nespretne šale pitajte, ne prekorevajte. Mirno postavljeno pitanje „Kako misliš da se on osećao?" pomera učenika u tuđu poziciju. Prekor najčešće pokrene odbranu, a odbrana zatvara razgovor.
• Dajte prostor različitim načinima reagovanja. Neko će se obratiti naglas, neko će prići posle časa, neko će vam napisati poruku. Sve su to oblici iste veštine.
• Budite primer u sopstvenoj reakciji. Učenici prate kako odrasli reaguju na nečiju grešku pred celim odeljenjem. Način na koji se to reši ostaje zapamćen duže od sadržaja časa.
• Pronađite način da uvrstite lekcije o empatiji u svakodnevni nastavni program. Veliki broj predmeta, pogotovo onih koji pripadaju društvenim naukama, daje priliku da se kroz isticanje pozitivnih gestova i ukazivanje na višestrukost tački gledišta uči o empatiji. Prepoznajte gde se ove mogućnosti kriju u okviru vašeg predmeta i budite kreativni. 

Empatija se ne meri velikim gestovima. Meri se time da li neko u odeljenju zna da postoji osoba koja će pitati da li je sve u redu. Jedan kratak razgovor na odmoru nekome može promeniti dan, a ponekad i mnogo više od dana.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpite vršnjačko nasilje ili bilo koji drugi oblik nasilja, možete ga prijaviti OVDE.