Kako da vršnjaci iz škole budu drugari i podrška detetu sa smetnjama u razvoju?

Deca sa smetnjama u razvoju i njihovo uklapanje u društvo sa sobom nosi mnogo pitanja, teorija, objašnjenja, reklo bi se i mnogo problema, ali i radost i čar u toj različitosti koje takvu decu čine upravo onakvim kakvi jesu, posebnim, specifičnim, svojim. Različitost koju treba ceniti, negovati, biti joj podrška i razvijati je na najbolji mogući i stručan način.

Naime, teorije razvoja i odgovori na druga temeljna pitanja oko uklapanja dece sa smetnjama u razvoju sa drugim vršnjacima najpotrebniji su u situacijama kada se primeti da dete ne napreduje očekivanim tempom ili se ispolje druga odstupanja. Senzorno, telesno oštećenje, genetski poremećaji, smetnje u razvoju, autizam, ozbiljno hronično oboljenje ili stanje menjaju i životna i razvojna očekivanja.

Sa druge strane, činjenica da postajemo ljudska bića tek u interakciji sa okolinom i zahvaljujući socijalnim relacijama, upućuje da upravo u sredinskim faktorima treba tražiti uzroke za mnoga nepoželjna ponašanja i stagnaciju deteta. Isto tako dok se radi na tome da se detetu pruži najbolji mogući razvojni tretman bez obzira na prirodu nastanka smetnji, ne treba zaboraviti da je detetu sa smetnjama u razvoju potrebno da svako od nas a pre svega vršnjaci budu podrška. Time im se pruža šansa da se uklope u društvo, da steknu i sačuva prijatelje i budu deo zajednice. Na kraju, svi smo ljudska bića koja zaslužuju pravo na zdrav, normalan, funkcionalan i jednostavan život na planeti bez obzira na različitost koja nas zapravo čini i oblikuje u jedinstvena, specifična i vredna bića.

Suzana Miković, master defektolog, porodični terapeut i trener asertivnosti i emocionalne pismenosti govorila je na temu kako da vršnjaci budu drugari, ali i podrška deci sa smetnjama u razvoju.

Na samom početku razgovora, Miković objašnjava da inkluzivna perspektiva pored toga što se odnosi na prilagođavanje školskih i resursa lokalne zajednice u cilju zadovoljenja vaspitno-obrazovnih potreba dece sa smetnjama u razvoju podrazumeva i socijalnu perspektivu u kojoj deca i mladi sa smetnjama u razvoju mogu da preuzimaju aktivne uloge u svom životu u skladu sa individualnim mogućnostima, i dodaje da se to pre svega odnosi na uspostavljanje socijalnih interakcija sa drugom decom koje su svrsishodne, dok je na roditeljima i stručnjacima iz ove oblasti zadatak da preveniraju predrasude i stvaraju poželjne socijalne modele koji se najbolje postižu kroz sopstveni primer i pružanju prilike da vršnjaci iskuse da sa različitima od sebe mogu imati relacije koje su smislene.

- Taj proces nije jednoznačan već zavisi i od mentalnog i kalendarskog uzrasta dece da razumeju šta znače razlike, da nauče da ih tolerišu i da se ne povlače iz socijalnih relacija. Takođe, taj proces treba da bude potpomognut od strane odraslih i da bude implementiran i realizovan u dečijim institucijama.

 Jedan od primera je da na mlađem uzrastu u vrtiću deca učestvuju u zajedničkim igrama i međusobno razmenjuju sadržaje svako prema svom interesovanju, različitim ili sličnim intezitetom i načinom učešća. Neka deca preuzimaju ulogu vođe u igri, raspoređuju i zauzimaju uloge, neka su aktivna ukoliko im je igra interesantna, neka se uporedo igraju svojom igrom ali aktivno posmatraju dešavanja u grupi, ulaze ili izlaze iz igre, inicijatori su promene igre, neka se osame ili se igraju u paru ili manjoj grupi i slično, objašnjava Miković kroz primer.

Već od predškolskog uzrasta i na starijim uzrastima deca razumeju pravila igre, postavljaju ih i pridržavaju ih se. Biraju partnere ili imaju omiljene u igri i drugim aktivnostima u skladu sa svojim senzibilitetima što se vremenom relacijski usložnjava i prerasta u složenije oblike drugarstva.

- Potrebno je prepoznati koji su to momenti kada odrasli mogu da reaguju ikluzivnim pristupom odnosno da spreče potpuno isključivanje dece sa smetnjama u razvoju iz vršnjačkih aktivnosti jer će deca svakako primetiti razlike, kao i to da nivo učestvovovanja nije isti kao sa drugim vršnjacima. Kako bismo težili inkluzivnom pristupu potrebno je da mapiramo i crpimo sve momente da deca sa smetnjama u razvoju budu prisutna sa glavnim pitanjem a to je: kako da učestvuju u skladu sa sopstvenim mogućnostima, željama i potrebama i kakve uslove je potrebno da stvorimo da to omogućimo – objašnjava Miković.

Na stručnjacima je da procene i pomognu da deca sa smetnjama u razvoju učestvuju i imaju svoju ulogu u grupnim aktivnostima, da budu deo priredbe, da imaju svoje mesto u igri, da doprinesu u nekom zajedničkom projektu ili kreativnom produktu grupe i slično. Na taj način njihovo učešće nije nametnuto, već ima smisao i svrhu za sve članove grupe i aktivni su u onoj meri koliko im individualne mogućnosti dozvoljavaju, ističe master defektolog i dodaje:

- Često se u praksi desi da ih na taj način i druga deca dožive kao deo grupe i da se podrazumeva da i oni imaju svoj red u igri, svoj kreativni rad ili doprinos, da ih prepoznaju kao nekog koga uvažavaju takvog kakav jeste ali i da spontano preuzimaju ulogu da budu zaštitnici i podrška kada je potrebno po sličnom principu kao što su i vršnjacima sa kojima se druže i imaju bliske relacije.

Miković savetuje da je u ovakav koncept potrebno uključiti i roditelje kako bi oni međusobno negovali razumevanje i uspostavljali relacije i da roditelj ne bude percipiran samo kao roditelj deteta sa smetnjama u razvoju.

Primer iz prakse je da roditelji pozivaju i roditelje deteta sa smetnjama u razvoju da dođu na rođendansku žurku, a na starijim uzrastima, kao i na mlađim uzrastima, kada dete pravi spisak vršnjaka koje će pozvati na rođendan uvrsti samo svog vršnjaka ili roditelj predloži i dete sa smetnjama u razvoju.

- U ovom kontekstu inkluzivni pristup nije spontan proces, što je sasvim u redu ako uzmemo u obzir predrasude, strah, neznanje, nesigurnost, već podrazumeva da prvenstveno odrasli razvijaju pristup jednakih vrednosti i šansi u svojim mikro zajednicama. Kada su pitanju dešavanja poput rođendana, okupljanja u obližnjem parku, odlasci na dečije predstave, vannastavne aktivnosti ili zabavne sadržaje, pozitivna i prihvatajuća klima povećava mogućnosti da se razvija tolerancija na razlike, da svako dete ima priliku da bude aktivno i bude prepoznato kao član zajednice koji ima svoju ulogu i vredi da bude prisutan i prihvaćen takav kakav jeste – ističe Miković i savetuje:

- Deca sa smetnjama u razvoju imaju različita interesovanja i nivo na kom funkcionišu, i kao i druga deca imaju svoje jake i slabije strane i neophodno je da se njihova aktivna participacija u grupi vršnjaka zasniva na jakim stranama i snagama jer tako postaju deo sveta u kome mogu da izraze svoje atribute, budu poštovani i prepoznati kao važni i voljeni što je inače svakom čoveku bitno. Tako dolazimo i do onih slabijih strana, koje i deca i odrasli zapažaju, ali koje ne postaju kriterijum isključivanja dece sa smetnjama u razvoju, ukoliko smo otvoreni da razmišljamo i razgovaramo o tome kako da roditelji ali i stručnjaci budu međusobno podrška sa ciljem da isto razvijamo i kod dece.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.