Koji su najčešći oblici vršnjačkog nasilja na koja se deca u školi žale

Nasilje se dešava i o nasilju mnogo slušamo. Pojavljuje se u svim aspektima života deteta, počevši od porodice preko vrtića i škole, slobodnog vremena, sportskim i drugim aktivnostima. Dobilo je nove oblike i forme, osvojilo je i virtuelnu sferu, tzv. digitalno nasilje, ističe na samom početku razgovora Jasmina Jovanović, savetnik-spoljni saradnik za zaštitu dece od nasilja u OŠ "Jovan Jovanović Zmaj" u Kruševcu.

- Vršnjačko nasilje se najčešće dešava u školi i to u vreme odmora u učionici, na hodniku ili u dvorištu. U tim situacijama odrasli nisu prisutni. Nasilje među vršnjacima se dešava i pre početka nastave ili po završetku, na putu u školu ili pri povratku kući. Školska dvorišta i igrališta su mesta na kojima deca provode svoje slobodno vreme, ali su često i mesta gde se dešava vršnjačko nasilje. Svaka pojava vršnjačkog nasilja nije direktno vezana za život škole - navodi kao primer Jovanović i dodaje:

- Zastupljeno je na svim uzrastima. Uvek kada se pojavi vršnjačko nasilje, sva su deca, uključujući i posmatrače izložena negativnom i štetnom uticaju. Jednako trpe i devojčice i dečaci. Uopšteno gledano, može se reći da su dečaci skloniji fizičkom i verbalnom nasilju u odnosu na devojčice, ali su devojčice više sklone socijalnom i psihičkom nasilju.

Broj učenika koji prijavljuje nasilje smanjuje se sa uzrastom. Što su starija, deca se ređe obraćaju za pomoć. To ne znači da je nasilje na tom uzrastu manje prisutno, već da deca manje traže pomoć i manje prijavljuju. Na mlađem školskom uzrastu najčešće su to oblici nasilja sa prvog nivoa, guranje i saplitanje (fizičko nasilje), imitiranje, ruganje, psovanje (psihičko nasilje).

- Sa jedne strane postoji vršnjačko nasilje, a sa druge napori da se ono prevaziđe. U većini situacija može se uticati na promenu ponašanja i smanjenja nasilja, pre svega učenjem i usvajanjem novih znanja i veština. Nema garancije da će nasilje nužno nestati, ali smanjiti da - savetuje Jovanović i dodaje da svojim ponašanjem pružamo model detetu i tako kreiramo, stvaramo konstruktivnu reakciju, situaciju kojom će preuzeti odgovornost za svoje ponašanje.

Jedan od načina je da nadoknadi štetu, povredu u dogovoru sa osobom koja je povređena, tzv. restitucija. Otvoreno razgovaramo sa učenikom, bez uvijanja, odlaganja. Tako pokazujemo učeniku da nas interesuje problem koji trenutno ima, da smo uz njega i da smo spremni da mu pomognemo ili zaštitimo od daljeg sukoba. Kritikovati postupak, a ne dete. Obavezno i uvek pitajmo dete šta ono misli, dogovorimo se o mogućim akcijama.

- Nastavnik u školi nikako  ne sme da iskazuje prejake emocije, osuđuje i kritikuje, čudi se, iščuđava, ishitreno reaguje, bez promišljanja, pokazuje detetu da mu ne veruje. Staviti do znanja da se deca obrate odraslima, a odrasli da reaguju. Dužni su da pomognu. Najvažnija uloga svih odraslih u smanjenju nasilja je prevencija i razviti svest o prijavljivanju nasilja. Nasilno ponašanje je naučeno, pa se može i odučiti - ističe Jovanović za kraj nakon čega je poslala važnu poruku svim mališanima, ali i celokupnom školskom sistemu u borbi protiv vršnjačkog nasilja citatom:

"Mnogo može dužnost, mnogo više ljubav", Kant.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.