Na koji način možemo da pružimo adekvatnu podršku detetu koje je pretrpelo nasilje/zlostavljanje?

Kada je reč o tome kako da osnažimo porodicu, zaposlene u školi za adekvatno reagovanje u slučajevima sumnje ili potvrđenih slučajeva nasilja, odnosno zlostavljanja nad decom ili učenicima i na koji način pružamo adekvatnu podršku detetu ili mladima koji su pretrpeli nasilje/zlostavljanje razgovarali smo sa psihologom Silviom Radić.

Ona naglašava da mi kao društvo imamo Pravilnik o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje i navodi da u svim postupcima koji se tiču deteta prioritetni princip je najbolji interes deteta. Radi se o obavezujućem protokolu. Vrtići, škole i učenički domovi imaju Poseban protokol o postupanju u slučaju nasilja.

Izmene i dopune Pravilnika o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje, stupile su na snagu 8. avgusta 2020. godine.

Ovde možete pogledati Pravilnik.  

- Važno je zaustaviti nasilje, smiriti napetost, pružiti empatiju i podršku deci. Zatim treba pomagati deci na izgradnji socijalnih veština, jačanju svesti o sebi, jačanju kapaciteta za empatiju. Sve je to proces. Ovo su ujedno i preventivne aktivnosti u radu sa decom u cilju sprečavanja nasilja, zanemarivanja i zlostavljanja.

Silvia Radić govori i da roditeljstvo nije jednostavno, mnogo faktora utiče na funkcionalnost porodice i svakog od njenih članova. Roditelji treba da budu svesni svoje odgovornosti, da prate potrebe svoje dece, da ih vole, podržavaju i istovremeno određuju granice. A te granice opet moraju da budu fleksibilne - deca rastu, dešavaju im se promene u tom odrastanju, što utiče na porodičnu dinamiku. 

- Razvojne promene deteta treba da prate i promene u porodici. Što je na kraju krajeva najvažnije - da je porodica za dete topli dom, sigurno mesto, da je tu prihvaćeno i bezuslovno voljeno.Ne pričamo o nekoj idiličnoj harmoniji gde se niko ne buni, ne protivureči i gde deca bespogovorno slušaju.Tamo gde nema sukoba mišljenja nešto nije u redu.Važno je na koji način porodica rešava situacije i probleme na koje nailazi i da li ih rešava. Da li dete ima pravo da izrazi svoje mišljenje. Da li se međusobno uvažavaju članovi porodice. Da li ima nasilja u porodici, bilo da je psihičko i/ili fizičko, verbalno ili neverbalno, ono oštećuje detetu, mladoj osobi kapacitet da misli, oseća, da se druži. Ako su događaji u porodici takvi da preplavljuju dete, to će se prelivati i na školski život i obrnuto. 

Nekada se dete neće odmah niti lako poveriti ni roditeljima u slučaju nasilja. Zato je važno negovati komunikaciju u porodici takvu da pokažemo da nam je stalo da čujemo kako se dete oseća, kakav mu je bio dan, šta ga je zasmejalo, šta povredilo, naljutilo, obradovalo.Za dete je važan kvalitet odnosa sa roditeljima. Zavisno od vrste nasilja ili zlostavljanja i od ponavljanja istog, može da se desi da se dete ne poveri roditeljima. Zlostavljanje je uvek traumatično iskustvo. Često ostavlja žrtvu u stanju distresa, razvija se PTSD (posttraumatski stresni sindrom).Žrtva zlostavljanja neretko oseća stid i krivicu, preuzima odgovornost jer je to način da uspostavi kontrolu nad situacijom. Osećanju krivice doprinosi i osuda, iskazana ili prećutkivana, od članova porodice, medija.To je veoma teška pozicija žrtve. Ne sme se ispustiti ni za trenutak iz vida da žrtva nije iznudila zlostavljanje. Zlostavljač je taj koji je počinio zlostavljanje.

Trauma je iskustvo nemog krika u doživljaju žrtve kada pokušava da je verbalizuje. Ostavlja osećanje unutrašnjeg iskustvenog diskontinuiteta  

Posebno je teška i osetljiva tema seksualnog zlostavljanja dece. Dete treba da dobije svu raspoloživu pomoć, negu i podršku. I , mora mu se verovati.

Posebno treba voditi računa da se dete ne retraumatizuje detaljnim ispitivanjima o preživljenom zlostavljanju.  

 U zavisnosti od toga ko je počinilac nasilja, posebno kad je u pitanju seksualno zlostavljanje, posebnu težinu ima nasilje odraslih prema deci. Nažalost, često je to neko ko je blizak detetu ili porodici.  Roditelji mogu i uputno je, da se obrate za savet psihologu u školi deteta ili psihološkom savetovalištu van škole za stručan savet i podršku za odgovorno roditeljstvo. Saradnja škole i roditelja je važna. Nastavnici mogu i treba da pohađaju seminare, da sarađuju sa psihologom i pedagogom.

Sos linija (0800-200-201) Ministartva prosvete za prijavu nasilja namenjena deci, učenicima, roditeljima i svim zaposlenima u obrazovnim ustanovama počela je sa radom u decembru 2011. godine. Na liniji rade iskusne savetnice- volonteri.

Psiholog navodi da o nasilju škola obaveštava roditelja i preduzima korake predviđene Posebnim protokolom koji uključuju i saradnju roditelja, i obrnuto, roditelj treba da obavesti školu (nastavnika, odeljenjskog starešinu, pa tim za zaštitu od nasilja ukoliko se ne preduzmu odgovarajuće mere i aktivnosti ili se nasilje nastavi), a ako škola ne odreaguje adekvatno ili roditelj smatra da to nije dovelo do poboljšanja, roditelj može da se obrati nadležnoj školskoj upravi, pa sledeća na raspolaganju je opštinska, gradska, pa Republička inspekcija.

- I dete koje je nasilno reagovalo ili vrši nasilje zahteva zaštitne mere.Treba pojačati vaspitni rad i uvesti vaspitno disciplinske mere kada je procenjeno da je težina postupka takva da je to potrebno.Ujedno se radi i sa roditeljima /staraocima.   Važno je da roditelj svojim ponašanjem ne šalje poruku detetu da ga odbacuje. To dete ne opisuje nasilni čin, ne treba svu kritiku usmeriti na ličnost deteta, na posramljivanje, etiketiranje. Ponašanje je tema a ne dete u celini, ne treba mu govoriti: "Ti si problem, brukaš me, da te nisam čuo više, ne zanimaš me...". Ako roditelj fizički kažnjava dete, to neće uticati na izgradnju pozitivnih oblika ponašanja.Samo će dobiti poruku da se problemi rešavaju upotrebom sile. A kad roditelj tuče dete, to radi iz sopstvene nemoći i straha.

Roditelji treba da, bez primene fizičke sile ili vređanja i vikanja, detetu daju jasno do znanja da ne odobravaju ponašanje kojim je povredilo drugo dete, bilo psihički ili fizički. Oni treba da budu neselektivni i  dosledni u tome. 

Nije dozvoljeno da roditelj uzima pravdu u svoje ruke tako što će se direktno obraćati tuđem detetu pretnjom, svađati se sa njim i slično. Obično medijacija nekog iz Tima za prevenciju nasilja, najčešće psihologa, donosi dobru atmosferu za razumevanje i konstruktivno rešavanje problema.

 U cilju negovanja nenasilnog okruženja, mentalnog zdravlja dece i socijalizacije , veoma je važno da roditelji sa decom razgovaraju o konkretnim situacijama i mogućim opcijama reagovanja u konfliktim situacijama, još od malih nogu, preko prve kolektivne socijalizacije u vrtiću i u školskom uzrastu prilagođavajući se razvojnim karakteristikama deteta.Tako se kod dece razvija i princip i kasnije stav prema nasilju, pa će moći da jasnije promišlja o svojim postupcima od situacije do situacije. Naravno, to nije svemoguć savet, jer se i sami roditelji razlikuju. Ima roditelja koji su nekritični i subjektivni kada je njihovo dete u pitanju.Ima roditelja koji opravdavaju nasilno rešavanje problema a ima i onih koji nemaju stav, imaju konfuznu ideju o tome zbog sopstvenog iskustva u primarnoj porodici, nivoa obrazovanja, lošeg iskustva, nepoverenja u druge, u institucije..

Diskriminacija, izolacija, ignorisanje – isključivanje deteta iz grupe zbog bilo koje njegove karakteristike je veoma teško iskustvo za dete , kao što je teško i za odrasle. U vezi sa tim svi odrasli moraju da budu „budni“ i da preveniraju i intervenišu kad god postoji mogućnost da do takvog oblika nasilja dođe. Deca tiho pate zbog socijalne isključenosti i to što ih čini predisponiranim za kasnije zlostavljanje u nekom obliku. Škola ima značajnu ulogu u negovanju tolerancije i poštovanja različitosti.

Kada je reč o kaznama, psiholog objašnjava da one imaju samo temporalno dejstvo, već je mnogo važnije razvijati konstruktivne obrasce ponašanja kod deteta. 

- Za početak je važno postići da dete uvidi kakve posledice nosi agresivno, destruktivno ponašanje, da se stavi u tuđe cipele. Ne treba napadati dete, već treba kritikovati ponašanje koje je neadekvatno. Ujedno ne treba zaboraviti na to da roditelj treba da istakne svaki pomak , pozitivnu reakciju, dobra dela koje je činilo ili čini dete i da pokaže zadovoljstvo u vezi sa njima. Ukoliko roditelji ne mogu sami da izađu na kraj sa svojim osećanjima i reakcijama ili sa čitavom situacijom, treba da potraže stručnu podršku.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.