O razvoju samopouzdanja

Važno je, na samom početku istaći da, u najranijem detinjstvu čovek formira lične osobine, stiče znanja i veštine i uči o odnosu sa drugim ljudima. Iz tih odnosa razvija se samopouzdanje. Ukoliko želimo da podstaknemo decu da se osećaju uspešno, bitno je da prepoznamo značajne situacije u razvoju samopouzdanja deteta.

Kada dete postiže uspeh ili neuspeh, ono doživljava emocije u skladu sa postignutim rezultatom. Oseća se ponosno i srećno, odnosno, razočarano i tužno. Zato je važno da roditelji i vaspitači treba da znaju kako da se postave u tim situacijama, a da na pravi način odgovore na detetovu reakciju.

Više o samom razvoju samopouzdanja kod deteta govorila je i iz svog ličnog iskustva objasnila Suzana Miković, master defektolog, porodični terapeut i trener asertivnosti i emocionalne pismenosti.

- Samopouzdanje podrazumeva samosvesnost osobe o svojim mogućnostima, sposobnostima i podrazumeva aktiviranje unutrašnjih mehanizama kojima procenjujemo da nešto umemo, znamo i možemo. Odnosi se na slobodu da se eksperimentiše dostignutim umećima i znanjima - objašnjava defektolog i dodaje da se to ogleda u primeru kada usavršavamo neku veštinu za koju je potrebno ponavljanje kako bi bila finija i preciznija.

- Ponavljanjem sve smo bliže zadatom cilju, a uvežbavanje samo po sebi predstavlja zadovoljstvo. Uživanje i prijatnost koji se javljaju kao posledica je potvrda da smo dorasli zadatku. Nije dato rođenjem i biološkim nasleđem, već se stiče i razvija, kao i bilo koja druga sposobnost, govor, hodanje, mišljenje - ističe defektolog i daje primer:

- Na primer, detetu koje tek vokalizuje je potreban pozitivan podsticaj kako bi nastavilo da razvija govorni aparat i zadovoljilo potrebu da komunicira. Od nerazumljive artikulacije, vođeno stimulacijom odraslog dete vremenom osvaja polje usmenog izražavanja.

Nekoj deci je potrebno više vremena da skupe hrabrost i pokažu svoje potencijale, oprobaju se u nekim sadržajima ili da govore pred grupom. Neka deca stoje sa strane i posmatraju druge u aktivnosti, uz povlačenje i obrazloženje da to ne znaju.

Nije redak ni primer kada se dete ni ne usudi da nešto proba, pri čemu izbegava svaki izazov, jer unapred smatra da nije za to, zato je uloga odraslog da bude podrška detetu, da verbalno ne etiketira dete kao stidljivo ili povučeno, da bude sigurna i prihvatajuća baza kada se dete povlači ali i da detetu nudi izbor i dalje, pokaže da veruje u njega i da su greške prihvatljive, savetuje Suzana Miković i dodaje:

- U tako koncipiranom okruženju, dete se oseća prihvaćeno i slobodno da savladava prepreke koje može i ume uz broj pokušaja koji mu je potreban.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.