Vršnjačko nasilje u školi

Nasilje u školi je problem koji je prisutan u školskim sistemima gotovo svih zemalja sveta, već dugi niz godina postoji značajno zalaganje brojnih stručnjaka da se razume suština i priroda ovog problema. Ipak, zbog složenosti samog fenomena i brojnosti načina njegovog ispoljavanja, za sada ne postoji opšteprihvaćena definicija nasilja kojom bi ova pojava bila najpotpunije opisana u svoj svojoj složenosti. Precizno određenje pojave nasilja i njeno razlikovanje od drugih oblika agresivnog ponašanja važno je zato što se načini prevencije i intervencije u pogledu različitih oblika agresivnog ponašanja međusobno razlikuju, pa će se u zavisnosti od toga šta se pod nasiljem podrazumeva i šta ono obuhvata, razlikovati primenjene preventivne i interventne mere i aktivnosti (Gordon Murphy, 2009; Rigby, 2003). Iako različiti istraživači daju različite definicije nasilja, Grin (Greene, 2000, prema Griffin and Gross, 2004: 383) ukazuje na pet osobina nasilništva (tj. vršnjačkog nasilja) oko kojih postoji saglasnost izvesnog broja istraživača:

 a) nasilnik namerava da nanese štetu ili zastraši žrtvu,

 b) agresija prema žrtvi se ponavlja,

 c) žrtva ne izaziva nasilničko ponašanje putem verbalne ili fizičke agresije,

 d) nasilje se dešava u okviru poznatih društvenih grupa, i

 e) nasilnik je moćniji od žrtve (bilo stvarno ili se tako doživljava)

U istraživanju realizovanom u našoj sredini u okviru projekta „Škola bez nasilja” upoređivana su deca tri uzrasta: 3–4. razred, 5–6. razred i 7–8. razred. Kada su deca razvrstana u kategorije u zavisnosti od toga da li su bila više puta viktimizirana ili su bila više puta nasilna, konstatovano je da je prisutna tendencija povećanja broja učenika sklonih nasilničkom ponašanju kod dece oba pola, s tim što se pokazalo da je na svim uzrastima više nasilnika među dečacima nego među devojčicama. Broj žrtava je bio najveći na srednjem uzrastu, s tim što je procenat žrtava približno isti i među dečacima i među devojčicama. Kada su analizirani pojedinačni oblici viktimizacije i nasilja, uočeno je da s uzrastom dolazi do smanjenja viktimizacije i povećanja sklonosti ka nasilničkom ponašanju. Kao izuzetak pojavili su se sledeći oblici verbalnog nasilja: izloženost vređanju i izloženost laganju. Vređanju su najviše bila izložena deca srednjeg uzrasta, a kod laganja nije bilo uzrasnih razlika. Svi oblici viktimizacije i nasilja bili su zastupljeniji kod dečaka nego kod devojčica, osim kod izloženosti laganju, gde su se devojčice više žalile i ta razlika se povećala na starijem uzrastu. Takođe, na starijem uzrastu povećale su se i polne razlike u udaranju, otimanju i prisiljavanju. Nalazi ukazuju na to da s uzrastom dolazi do povećanja nasilja i viktimizacije kod dece oba pola. Dečaci češće ispoljavaju i verbalno i fizičko nasilje. Kod indirektnog nasilja nisu ustanovljene značajne razlike među polovima u pogledu sklonosti učenika ka takvom ponašanju, ali su devojčice više ukazivale na to da su žrtve takvog oblika nasilja (Marković, M., 2020 prema Popadić, 2009; Popadić, Plut i Pavlović, 2014).

Uloga obrazovnog sistema u odnosu na vršnjačko nasilje, ogleda se kroz: prevenciju, otkrivanje svih oblika nasilja nad i među decom i prijavljivanje, pružanje podrške detetu u fazi tretmana, kao i praćenje, pružanje podrške porodici i učešće u prikupljanju podataka. Da bi škole pomogle da se vršnjačko nasilje spreči, ali i adekvatno reagovale kada se posumnja ili otkrije nasilje, neophodno je da se u njima realizuju sveobuhvatne aktivnosti koje uključuju sve zainteresovane koji su važni u životu deteta. Sveobuhvatni pristup podrazumeva da u školama vlada klima u kojoj se uči, razvija i neguje kultura ponašanja i uvažavanja ličnosti, ne toleriše nasilje i ne ćuti u vezi s njim, razvija odgovornost svih koji znaju za nasilje i imaju obavezu da na njega adekvatno reaguju. 

Škole bi trebalo da preuzmu primarnu ulogu u prevenciji i zaštiti dece od svih oblika nasilja. Najbolji rezultatati mogu se postići ako se u njima neguje atmosfera uvažavanja, razumevanja i tolerancije. U otvorenom i podržavajućem okruženju, deca će se osećati ugodno i sigurno da razgovaraju o problemima sa kojima se suočavaju. Upravo zato, važno je kreirati sredinu u kojoj se o nasilju razgovara otvoreno u okviru nastavnih programa, a podrška i savetovanje su prisutni i konstantni. Deca moraju biti sigurna da će imati nekog da ih sasluša i da će njihove reči shvatiti ozbiljno. Samo u ustanovi u kojoj vlada prijatna atmosfera, u kojoj su svi akteri zaštićeni i uvažavani, a problemi se rešavaju nenasilnim putem, može se učiti o nenasilnom ponašanju.

Autor teksta je Jelena Marković, prosvetni savetnik Ministarstva prosvete, Školska uprava Zaječar.