Научите да препознате и спречите "тихо насиље" међу децом

Оно о чему се највише и најчешће говори када је реч о вршњачком насиљу које се догађа у школи, као и о лицу које је извршило насиље, јесте кривични закон у вези са санкционисањем лица које је извршилац насиља. Наиме, шира јавност некако увек мисли да би се строжим кривичним мерама решио проблем. Међутим, оштре мере и санкције нису увек добре и не доносе задовољавајуће и дугорочне резултате.

Постоји неколико разлога због чега је то тако. Пре свега, деца која су извршиоци насиља неретко су из нефункционалних породица у којима су и сами били жртве породичног насиља или учили по моделу од родитеља да се насиљем решавају проблеми. У највећем броју случајева и извршиоци насиља психолошки пате и имају трајне менталне последице, тако да су и насилници угрожена група којој је потребна стручна помоћ.

Своје стручно мишљење на тему како да наставници препознају извршиоца насиља међу својим ученицима, како спречити да до насиља уопште дође, али и о томе како извршиоцу насиља пружити руку подршке, разумевања и помоћи му, дала је психолог Силвиа Радић.

Она на самом почетку наводи да је, када је у питању препознавање извршиоца насиља, битно узети у обзир породично окружење детета, однос према школи, социометријску позицију ученика у одељењу, припадност неформалним групама ван школе, дуго трпљење, степен фрустрације... Али и поред тога, познавајући бар нешто од набројаног, не можемо са сигурношћу тврдити да ће дете извршити насиље.

- Наравно, битно је обратити пажњу и направити разлику у начинима испољавања агресије и кад је узраст у питању, али, кад год наставник примети напетост која дуже траје и прати је смањена контрола импулса, када примети да је ученик склон исмевању других, провоцирању или/и ако је већ имао конфликт са другим учеником а не изгледа да је проблем разрешен, ту се отвара потенцијално поље насиља - објашњава психолог.

Када је реч о помоћи коју наставник може да пружи извршиоцу насиља, психолог Радић наводи да наставник увек може да понуди разговор и да као разлог наведе управо оно што је код ученика уочио. 

На пример, "Чини ми се да си јако напет у последње време" или, може да о својим запажањима упозна одељењског старешину или психолога школе.

- Не значи увек да ће ученик који показује набројане облике понашања бити и извршилац насиља. Дешава се да ученик који је послушан има ригидне обрасце понашања, не прави упадљиве проблеме, заправо врши "тихо" насиље. Ту имамо елементе садизма - без физичког насиља успева да натера неког ученика да му носи ранац месецима у школу, да га чека на станици, да му даје новац за ужину, да намерно греши на одговарању и добије лошу оцену. Опет, напето стање, импулсивност, деконцентрисаност на часовима, може бити симптом унутрашњег или спољашњег конфликта који ученик има у породичном и ваншколском окружењу - објашњава психолог.

Радић објашњава да је важно системски радити на проблему насиља где школа не може да чека да се проблем решава на свим другим нивоима, да би приступила стратегији.

- Школа је место где треба да се негује клима безбедног окружења.То подразумева и доследност у нетолерисању насиља, неговање добрих међуљудских односа и пружање разноврсног садржаја за развој потенцијала ученика. Ученицима је важно када осете да су наставници заинтересовани за њих као личности - рекла је психолог Силвиа Радић.

Она додаје да је веома осетљиво питање препознавања детета са предиспозицијама насиља зато што се ради о деци и младима који су у развоју, зато је врло важан утицај средине у којој деца расту.

- Насиље има више лица. Све више је насилних порука, садржаја на телевизији, медијима уопште. Рекламе које прокламују конзумерски начин живота, наметање стицања материјалних добара као најважније вредности. Понашање младих је огледало друштва. Осим деструктивности, у порасту је аутодеструктивност код младих. Сиромаштво, разрушени породични односи, родитељи неретко немају времена ни стрпљења за децу. Зато школа може, и треба да негује праве вредности. Сарадња школе и родитеља је важна зато што се дете које врши насиље над другом децом најчешће понаша по учењу, односно по моделу, можда је жртва или трпи насиље код куће, можда је васпитно запуштено, занемаривано - објашњава Радић.

- Посебни протокол за заштиту деце и ученика од насиља, злостављања и занемаривања у образовно-васпитним установама је обавезујући за све који учествују у раду и животу васпитно-образовне установе - закључује она.

Као савет за најлакши приступ наставника детету како би му пружио помоћ, психолог објашњава да је најбоље прићи ученику без етикетирања, са емпатијом.

- Могуће је да дете не прихвати одмах разговор, помоћ, због стида, страха од процене или неповерења. Дете може да осећа нелагоду јер можда очекује казну, можда није научило да буде питано о томе како се осећа, али то наставник не треба да схвати лично, већ треба да остави "отворена врата", могућност да се дете предомисли или да понуди детету да оде код психолога школе - наводи психолог.

Радић објашњава да приступ наставника и ученика мора бити индивидуалан, никако пред другима. Некада се деца бране љутњом и бесом од осећања туге и немоћи, дешава се и да буду узнемирена када су доведена у ситуацију да се отворе иако им лакне кад то ураде. Зато је важно да осећају да су безбедни када се отворе, јер смо тада сви рањиви. Често се деси да се и сами повере наставнику у кога стекну поверење или психологу.

- Нека деца дођу код психолога са доживљајем да су ту по казни. Зато је и начин на који наставници упућују ученике код психолога важан. Дајте увек могућност тихом ученику који је несигуран да се осети вредним пажње, да се осети успешним, вештим. Можда има истанчан музички укус, можда зна све о инсектима, можда игра добро сах, лепо слика, црта. Комуникација са вршњацима се учи. Школа може и треба да помогне и ту врсту учења - додаје психолог Силвиа Радић.

Годинама се у многим истраживањима прате резултати различитих приступа у решавању вршњачког насиља у школи и сваки има донекле својих предности, а донекле и недостатке и ограничења.

Суштина је да највећу одговорност има школа и да безбедност њених ђака доста зависи од тога како ће се као институција поставити према проблематици вршњачког насиља. Због тога би и у Србији акценат морао да буде на организованим школским програмима против вршњачког насиља.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.