Da li se sklonost ka nasilju može „preneti“ sa roditelja na dete?

Ponašanje dece zavisi od vaspitanja i sistema vrednosti koji imaju roditelji. Nasledne predispozicije su samo okviri u kojima se dete razvija pod uticajem roditelja i okoline. Da li će dete biti agresivno ili ne, zavisi od stila vaspitanja koji roditelji primenjuju. Razmažena, zanemarena i zlostavljana deca su najčešće agresivna.

Razmažena deca ne prihvataju prepreke u zadovoljenju svojih želja i zato su sklona otimanju i izlivima besa.

Zanemarena deca skreću na sebe pažnju negativnim ponašanjem zato što kad su mirni niko ne obraća pažnju na njih.

Zlostavljana deca su puna besa i ispoljavaju ga tamo gde smeju, a to su vršnjaci.

Kada se na ove unutrašnje faktore doda uticaj medija, igrica i vršnjaka, onda dobijamo ponašanje koje je destruktivno i za dete i za okolinu.

Ukoliko je dete vaspitavano sa puno ljubavi, poštovanja i discipline i ako ima sistem vrednosti u kom poštuje i sebe i druge, drugi spoljni uticaji neće imati toliko veliki značaj.

Roditelji maloletne dece su odgovorni za njihovo ponašanje i zato ukoliko dete ima problem sa agresivnošću, potrebno je raditi sa roditeljima, objašnjavaju psihoterapeuti.

Doktorant preventivne medicine Nikola Savić govorio je o ciklusu nasilja kroz prizmu rodnih odnosa i uticaja sredine i objasnio stavke kroz koje se ono ogleda:

• Dete koje trpi nasilje, može postati agresor u starijem životnom dobu.
• Deca svedoci nasilja među roditeljima, mogu preuzeti negativan obrazac ponašanja učenjem po modelu.
• Deca od svojih roditelja uče o toleranciji i percepciji nasilja, najčešće i sami roditelji nisu dovoljno edukovani, i ne smatraju da je i verbalno nasilje, povišen ton glasa u razgovoru, takođe oblik nasilja.
• Savremena pedagogija u potpunosti odbacuje metode nasilja u kontekstu vaspitanja dece.
• Roditeljski uticaj ne deluje izolovano. U mnogim slučajevima ključnu ulogu donse sredinski faktori, socijalizacija sa vršnjacima, mnogi razvojni psiholozi se slažu da vršnjaci zamenjuju roditelje kao glavne aktere socijalizacije tokom rane adolescencije (Rubin, Bukovski i Parker).
• Roditelj ima važnu ulogu i uticaj na reakcije deteta u vršnjačkim odnosim, kao i kada je u pitanju selekcija vršnjaka, ako je porodica funkcionalna.
• Međugeneracijska uloga u prenošenju obrazaca nasilnog ponašanja ili snižene percepcije nasilja, može biti fatalna po razvoj deteta kao zdrave ličnosti.
• Roditelj bi trebao ličnim primerom, svojim stavovima i ponašanjem da osudi i podstakne na prijavu nadležnim institucijama čak i sumnju na nasilje.
• Učenici kroz brojne preventivne mere treba da budu ohrabreni da potraže pomoć, potrebna im je podrška roditelja i staratelja, koji će im pomoći da se odupru nepravdi i pošalju jasnu poruku da je vršnjačko nasilje neprihvatljivo.
• U funkcionalnoj porodici i zdravim odnosima između dece i roditelja, potrebno je objasniti zbog čega je određena zona „nebezbedna“ a određena socijalizacija ili mladalačko ponašanje rizik za nastanak vršnjačkog nasilja, sa nepredvidivim posledicama.
• Svaka karika u lancu nasilja, između porodice, socijalne sredine, vršnjaka i deteta koje je u fokusu, mora biti prekinuta, kako bi se sprečilo usvajanje nasilnog ponašanja kao društveno prihvatljivog fenomena – objašnjava Savić za kraj.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.