Kada pročitate neku od brojnih vesti o vršnjačkom nasilju u školama ili čujete priče iz obližnje škole, vrlo je verovatno da ćete izvršioca nasilja zamisliti kao dete koje je i samo trpelo nasilje, koje potiče iz razorene porodice ili je bilo prepušteno ulici. Međutim, nije uvek baš tako, nisu izvršioci nasilja jedini i glavni krivci za sve.
Jako je bitna i činjenica da su agresivni ispadi kod mladih sve češći način reagovanja kada žele da dođu do ispunjenja neke svoje potrebe, bilo da je reč o fizičkom aktu ili manifestaciji agresije na neki drugi način. Međutim, sve češće nerazumevanje okoline za ovakav problem, potom i odbacivanje ovih osoba kao "slučajeva kojima nema pomoći" i koje kao takve treba izopštiti iz društva, mnogo je gori i veći problem. Ovakvo stanje stvari je u potpunosti nefunkcionalno, i samo još više produbljuje problem vršnjačkog nasilja među mladima.
Svako od nas ima pravo na još jednu šansu, promenu, kao i na rad i pomoć da se reguliše ono što se smatra problemom u jednom društvu, pogotovu kada je u pitanju dete, adolescent koji tek raste, razvija se i pokušava da sebe izgradi u jednu zdravu i formiranu ličnost.
Kako dete postaje izvršilac nasilja?
Mnogi bi kao odgovor na ovo pitanje rekli da su glavni krivci roditelji. Kako oni vaspitavaju i dozvoljavaju deci, deca tako i rade. Usvajaju model ponašanja onakav kakav vide kod kuće, od svojih roditelja. Međutim, nije uvek to u pitanju. Vrlo često uzrok može i to kakav je karakter deteta, kakve su njegove navike, školsko postignuće, struktura slobodnog vremena, vršnjaci sa kojima se druži... Roditelji su svakako jako važni u izgradnji osnovnih vrednosti kojima dete vodi svoje ponašanje, u podsticanju motivacije i aspiracija ka školi, u imanju uvida u to sa kim se dete druži.
Nakon ovoga postavlja se pitanje da li deci koja su izvršioci nasilja imaju perspektivu i može li se njima pomoći? Naravno da može, svako ima pravo na novu šansu i resocijalizaciju u društvu ma kakva god da je greška u pitanju, odbacivanjem iz društva možemo samo pogoršati situaciju.
Psiholog Branka Mitrović Josipović objašnjava da se sa procesom resocijalizacije ne može krenuti pre nego što dete koje je izvršilac nasilja, kao i njegovi roditelji, ne prihvataju odgovornost za to što se desilo.
- Kada do toga dođe, treba razmotriti sa detetom na koji on način smatra da je moguće ponovo uspostaviti drugačije, kvalitetnije odnose sa učenicima. Treba uključiti dete u aktivnosti u okviru odeljenja koje će i njemu i drugima pomoći da vrate poverenje jedni u druge - rekla je Branka Mitrović.
Psiholog Branka Mitrović Josipović savetuje da je jedna od mogućnosti u resocijalizaciji deteta koje je izvršilac nasilja može biti uključivanje dete u društveno-humanitarne aktivnosti u skladu sa učinjenim stepenom nasilja i njegovim mogućnostima.
Pored ovog saveta i podrške stručnog lica, ključnu ulogu u resocijalizaciji deteta imaju vršnjaci u njegovoj školi, profesori, nastavnici, roditelji i druge starije osobe od poverenja.
- Što se roditelja tiče, bitno je da podrška bivamo prvo sopstvenim primerom. Deca najčešće zameraju ako jedno pričamo, a drugo radimo. Važno je da im pokažemo da se zaista pridržavamo onoga što propagiramo - objašnjava Branka.
Kada je u pitanju pomoć škole, vršnjaka i nastavnika, psiholog Branka Mitrović navodi da je bitno stvoriti klimu u školi/odeljenju gde će se deca osećati prihvaćeno i podržano čak i kada ne reaguju uvek adekvatno i prave greške.
- To se najbolje postiže različitim zajedničkim aktivnostima koji imaju za cilj bolje upoznavanje i prihvatanje drugih, poput radionica, humanitarnih akcija... - dodaje psiholog.
S toga, hajde da ne odustajemo od ove dece, hajde da kroz primere dobrog i ispravnog ponašanja, razumevanja i podrške pokažemo celokupnom društvu da se greške praštaju i da ne odbacujemo decu koja su kako žrtve nasilja, tako i decu koja su izvršioci nasilja iz društva i pomognemo im u procesu resocijalizacije.
Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.