Kako razgovarati sa decom o osećanjima?

Razgovarati o osećanjima zvuči jednostavno, ali zapravo može biti prilično teško. Često pretpostavljamo da će se ova veština razvijati prirodno. Međutim, dosta dece treba puno vežbe da bi im postalo prijatno da razgovaraju o tome kako se osećaju. U tekstu navodimo nekoliko načina kako pomoći detetu da koristi jezik emocija.

Korišćenje reči kako bi opisali vlastite ljutnje, tuge ili sreću može pomoći deci da bolje razumeju svoja emocionalna stanja. Prepoznavanje i imenovanje osećanja, kao i razgovor o osećanjima vodi boljem nošenju sa njima. Da biste pomogli svom detetu, navedite svoja osećanja u vezi neke situacije i pomozite mu da ono imenuje svoja oko te iste situacije.

Ako vaše dete nije naviklo da govori kako se oseća, pomozite mu da opiše i označi svoja osećanja. Kada se osete ljuto i čuju sebe kako kažu da se osećaju ljuto, počeće da povezuju osećanje i ime tog osećanja. Nakon što se ove veze, izmedju osećanja i imenovanja, ponove, vaše dete će lakše moći da kaže šta oseća. Nakon što označite osećanje, podstaknite ih da vežbaju prepoznavanje osećanja. Na primer, kada prepoznate ljutnju možete detetu reći „Izgledaš kao da si ljut jer se mrštiš i tapkaš nogama.“

Za dodatnu vežbu u razgovoru o osećanjima može biti od pomoći označavanje kako se osećaju likovi iz knjiga ili filmova, deca to mogu shvatati kao igru. Na primer: "Vini Pu izgleda kao da su njegova osećanja povređena, šta misliš, kako se on oseća?". Zatim: „Tigar izgleda kao da mu je neugodno, glava mu je spuštena, a obrazi crveni. Šta ćemo sada?"

Deca će koristiti jezik osećanja u trenutku kada se od njih to zatraži. Umesto da postavljate opšta pitanja, pokušajte da postavite specifična pitanja orijentisana na osećanja, npr. zamenite: „Kakav ti je bio dan?“, sa „Ispričaj mi nešto zbog čega si danas bio/la srecćna ili ponosna“ ili „Šta te je danas zabrinulo?“

Podstaknite decu da povežu osećanje i uzrok u celoj rečenici. Umesto: „Matematika je glupa“, ponudite detetu rečenicu: „Brineš se zbog sutrašnjeg testa iz matematike“

Jednako je važno razgovarati o osećanjima sreće kao i o osećanjima tuge ili brige. Kako vaše dete nastavlja da vežba, rašće i sposobnost da koristi reči za složenija osećanja- poput frustracija, ponos, razočaranje i zabrinutost.

Teško je ne uključiti se u rešavanje problema dece. Čim kažu da im se npr. voz zaglavio na pruzi, želite da im pomognete da ga izvuku. Umesto toga, iskoristite takve situacije da im pomognete da prepoznaju svoja osećanja i nauče kako da se nose sa njima. Možete mu reći „Da, to je frustrirajuće kada pokušavaš nešto da uradiš, a to ne uspeva. Šta možemo da pokušamo sada? “

Osnaživanje deteta da kaže kako se oseća i razume da je u redu da se tako oseća jedan je od najboljih načina na koji ga možete pripremiti za teške životne situacije.

Stvaranjem emocionalnog rečnika, rezimiranjem i vežbanjem razgovora o osećanjima deteta, rašće njegova sposobnost da prepozna kako se oseća i biće u stanju da vam to saopšti. Kako dete biva starije, ovo će mu pomoci da rešava teške situacije.

Važno je da se deci prenese poruka da su sva osećanja dozvoljena. Ne treba podsticati potiskivanje nekih osećanja ili ih zabranjivati. Ne postoje dobra i loša osećanja, već prijatna i neprijatna koja mogu biti izražena na primeren i neprimeren način. Iz osećanja, prijatnih i neprijatnih,  deca (pa i odrasli) uče o sebi i drugima te je bitno stvarati klimu u kojoj dete oseća da može izraziti sve što oseća. Važno je ohrabrivati dete se izrazi, a za roditelje da budu spremni da prihvate dečije emocije, ma kakve one bile.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.