Kako razgovarati sa roditeljima učenika koji su uključeni u nasilno ponašanje

Razgovor sa roditeljima učenika koji su učestvovali u nekom nasilnom incidentu bitna je karika u proceduri  vaspitnog rada sa tim učenicima. U velikom broju slučajeva nasilnog ponašanja roditelji i učenika sa  nasilnim ponašanjem i učenika žrtve tog nasilnog ponašanja  su obuzeti različitim neprijatnim osećanjima koja u znatnoj meri usmeravaju njihovo delovanje    u neadekvatnom  pravcu. Cilj prvog kontakta i razgovora sa roditeljima trebalo bi da bude usmeren na smirivanje tih njihovih osećanja i uspostavljanje racionalne saradnje usmerene na konstruktivni pristup rešavanju nastale situacije. Konačni ishod trebalo bi da bude uspostavljanje saradnje između roditelja i nastavnika koja će dovesti do pozitivne promene u ponašanju svih učenika-učesnika u incidentu. To podrazumeva da učenik koji je ispoljio nasilno ponašanje promeni to ponašanje i usvoji socijalno prihvatljivije oblike interakcije sa decom a učenik koji je doživeo nasilje povrati osećaj sigurnosti i samopouzdanja i eventualno razvije neke socijalne veštine samozaštite.

Roditelji deteta koje je počinilo nasilje u takvoj situaciji mogu da ispoljavaju jaku uznemirenost, uplašenost za posledice po njihovo dete, zbunjenost,  ljutnju prema sopstvenom detetu, strah da će biti smatrani za loše i neuspešne roditelje (najčešće više toga zajedno). Zbog toga mogu da se ponašaju negativistički, odbrambeno, napadački (negiraju krivicu svog deteta, opravdavaju njegovo ponašanje, optužuju da neko zlonamerno tako govori o njihovom detetu, okrivljuju druge ili predstavljaju svoje dete kao žrtvu koja se branila,..). Mogu da budu agresivni i prema sopstvenom detetu u smislu da ih je obrukalo, izneverilo, da hoće da ga kazne na licu mesta i sl.

Roditelji detata žrtve takođe mogu da imaju slične emocije. Oni su prevashodno uplašeni za dobrobit svog deteta ali takođe mogu da osećaju bespomoćnost da zaštite svoje dete, zbunjenost, opštu uznemirenost, rezigniranost i razočaranost, agresivnost prema detetu koje je izvršilo nasilje ili nastavniku koji to nije sprečio. Odatle često proizilazi stav da će sami rešiti situaciju i zaštiti dete na svoj način, da nemaju o čemu da razgovaraju u školi i da su svi krivi za to što se desilo.

Sve ove emocije mogu da dovedu do situacije u kojoj se konfrontiraju roditelj i nastavnik/škola. U tom slučaju najviše gubi sam učenik koji je u centru dešavanja bilo kao počinilac nasilnog ponašanja bilo kao žrtva tog ponašanja. Zato bi jedan od važnih zadataka nastavnika bio da pokuša da do te konfrontacije uopšta ne dođe ili da je svede na najmanju meru. U tu svrhu neke od smernica za komunikaciju sa roditeljima podrazumevale bi sledeće:

1. Sve roditelje učenika koji su učestvovali u incidentu treba obavestiti odmah po dobijanju informacije o tome (najgora opcija je da roditelji to saznaju od drugih roditelja ili drugih učenika ili preko neke društvene mreže).
2. U  prvom kontaktu, obično telefonskom,  treba roditelju smireno i odmerno reći samo osnovne informacije (šta se i gde desilo) i dati mu osnovna upustva za dalje (kada i gde da dođe i kome da se obrati). Ne treba navoditi imena druge dece koja su u tome učestvovala niti koristiti jake reči i izraze (odalamio, prebio, uništio, strašno, užasno, ...). Ne treba kvalifikovati decu (bezobrazan, nevaspitan, nasilan, preplašen,...) nego se usmeriti na opis ponašanja (udario šamar, iscepao ranac, gurnuo,...).
3. Prvi  sastanak u školi sa roditeljem posle incidenta treba dobro organizovati. Ne bi trebalo da roditelj čeka na početak sastanka zbog nečijeg kašnjenja niti da se traži pogodna slobodna prostorija za sastanak kad je roditelj već došao. Dobro bi bilo da budu prisutna bar dva predstavnika škole koja će se jasno predstaviti. Ne bi bilo dobro da bude prisutan ceo tim naspram jednog ili oba roditelja jer može da deluje kao zastrašivanje.
4. Atmosfera na sastanku treba da bude profesionalna ali pozitivna. Roditelja deteta koje je ispoljilo nasilno ponašanje ne treba optuživati ili osuđivati.
5. Roditelju deteta treba dati samo informacije koje su proverene. Ne treba iznositi predpostavke i sumnje kao ni davati obećanja. U odnosu na učenike treba se fokusirati na konkretno ponašanje koje su ispoljavali a ne na karakteristike ličnosti (bezobrazan, neodgovoran, neposlušan, drzak).
6. Treba izbegavati sučeljavanje roditelja različitih učenika.
7. Nastavnik treba da pokaže empatiju i razumevanje za emocije roditelja ali mora da ostane smiren, da bude  u nivou profesionalnog odnosa i da usmeri razgovor u racionalnom pravcu. Jako je bitno da insistira na proceduri definisanoj zakonima i pravilnicima. To podrazumeva da objasni roditelju da u ovoj fazi prikuplja podatke, da će u tu svrhu razgovarati sa svim učesnicima u dešavanju i njihovim roditeljima i da će kada bude utvrdio činjeničko stanje preduzeti sve korake i mere koje proizilaze iz navedene zakonske regulative. O tome će blagovremeno obavestiti i uključiti roditelja u potrebnu proceduru.
8. Roditelju treba predočiti jasan cilj cele procedure a to je vaspitno proaktivno delovanje na dete u smislu razvijanja prihvatanja  odgovornosti za sopstveno ponašanje i trajnije promene neadekvatnih oblika ponašanja (ne bi trebalo sve svesti samo na hvatanje i kažnjavanje krivaca). U tom smislu roditelja treba pozvati na odgovarajuću saradnju i aktivno učešće u pružanju pomoći i podrške sopstvenom detetu.
9. Sastanak treba završiti jasnim dogovorom u vezi sledećih aktivnosti roditelja (napr. precizirati kada ponovo da dođe u školu na dalji razgovor).

Dalji tok saradnje i rada sa roditeljima zavisiće od prirode problema i specifičnosti učenika i trebalo bi da se sprovodi u okviru pojačnog vaspitnog rada, društveno korisnog rada i plana zaštite.

Tekst je priredila psiholog Brankica Stanojević.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.