Često se savetuje da kompjuter stoji u dnevnoj sobi, pa da roditelj kad prolazi može da ''baci pogled'' šta dete radi. Međutim, sada je ta priča pala u vodu, jer u Srbiji skoro svako dete ima pametni telefon i neograničen pristup internetu. Pritom, telefon u sebi ima kameru i vrlo je lako napraviti neprikladnu fotografiju.
Činjenica je da roditelji o internetu znaju mnogo manje nego deca i zato moraju da pronađu vremena da nauče. Ne moraju da budu stručnjaci za računar, dovoljno je da sednu pored deteta, da razgovaraju sa njim, traže da pogledaju ko su mu prijatelji, da vrše neku kontrolu. I nije jedini zadatak da roditelj sačuva dete od nasilnika, već i da se trudi da ograniči vreme koje dete provodi na internetu, kako bi ga zaštitilo od otuđenosti od društva i zavisnosti od interneta.
I naravno, ako ipak dođe do toga da dete postane žrtva, mora se prijaviti nadležnim organima i obavezno sačuvati sve ono što bi moglo da bude dokaz. Na primer, kod Fejsbuka obavezno sačuvati link naziva profila sa kojeg je dete uznemiravano, jer su to obično lažni profili koji nakon izvršenja krivičnog dela budu obrisani. Treba sačuvati fotografije, prepisku, sve su to dokazi na sudu.
Da li postoje zajedničke osobine kod žrtava nasilja na internetu?
Postoje, uglavnom je reč o deci kojoj roditelji nisu posvećivali dovoljno vremena, često su to deca razvedenih roditelja, prezaposlenih roditelja ili roditelja koji se nimalo ne razumeju u računare, pa ne mogu da kontrolišu decu. Što se tiče krivičnih dela gde dolazi do razmene materijala koji su sama deca napravila, reč je uglavnom o tinejdžerima, a onlajn predatorima su ciljna grupa deca ispod 13 godina.
Na koje načine roditelji greše i tako dovode svoju decu u opasnost?
Roditelji su često neoprezni, jer postavljaju slike dece u kupaćim kostimima ili slike obnažene dece, ne shvatajući da to može da iskoristi u lošem kontekstu.
Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.