Koje greške najčešće prave roditelji koje dovode do pogrešnog modela vaspitanja kod dece?

O vršnjačkom nasilju govorimo kada jedno ili više dece namerno psihički uznemirava ili fizički napada drugo dete. Po školi, školskim hodnicima i zabačenim mestima, na putu od škole do kuće se često dešava vršnjačko nasilje. Deca se gurkaju, tuku, vređaju, šire lažne izmišljotine o osobi koju maltretiraju. Česte su pojave uzimanja novca za užinu, uništavanje knjiga i torbi gde se dete koje trpi nasilje se boji da prijavi ovaj problem, jer ga je nasilnik zastrašio.

U situaciji nasilja uvek imamo tri uloge: žrtvu, svedoka/svedoke i izvršioca nasilja. Izvršilac nasilja je osoba koja se nasilno ponaša i koja izaziva nasilje. To su agresivna deca koja imaju probleme sa roditeljima i nastavnicima, uglavnom imaju loše ocene u školi, žele da privuku pažnju na sebe, mogu da budu krupniji, ali to nije pravilo. Uživaju u tome kada ih se drugi plaše.

Međutim, psiholog Biljana Mihailović približila je sam pojam izvršioca nasilja, i objasnila da ako dete, koje je u određenoj situaciji izabralo neprihvatljiv način ponašanja, označimo (etiketiramo) kao nekog ko će uvek biti takav, kao izvršilac nasilje, učinili smo nepravdu.

Psiholog savetuje da treba saslušati dete i njegovo viđenje situacije, jer to ne znači da mu na taj način odobravamo učinjeni postupak, već otvaramo mogućnost da intervenišemo na adekvatan način i time omogućimo detetu da iz te situacije nauči nešto o sebi i drugima, nauči novi način rešavanja sukoba, da popravi ili umanji učinjenu štetu.

Psiholog Biljana Mihailović objasnila je kako se dete pretvori u izvršioca nasilja i po kom modelu postupa kada se agresivno ponaša i reaguje.

- Škola i porodica dva najvažnija faktora, koja bi trebalo zajedno da deluju, kako bi i uočile i reagovale na nasilno ponašanje dece. Značajna karakteristika porodice, koja utiče na ponašanje deteta su, vrednosti koje porodica ceni i neguje. Odnos prema nasilju, tolerancija na nasilje, postojanje nasilja u porodici - snažno mogu uticati na dečije ponašanje i na njihov izbor nasilja kao načina reagovanja - objašnjava psiholog i dodaje:

- Često se može čuti da roditelji kažu kako ne podržavaju nasilje, a onda saopšte: kako žele da njihovo dete "ne da na sebe po bilo koju cenu", da ga uče "da nikad ne počne prvi, ali da vrati", "da je normalno da se deca posebno, dečaci potuku, i mi smo se tukli", "nije vam to neko nasilje", "vi samo razgovarate, a nasilnike treba propustiti kroz šake".

Psiholog objašnjava da postojanje porodičnog nasilja koje traje, ako uzmemo u obzir da se najveći broj slučajeva i ne prijavljuje, uči decu da je nasilje u redu, da je to jedan od načina kojim se rešavaju problemi, tako da je verovatno da će deca, učeći po modelu, u nekim situacijama, birati nasilje.

- Još složenija je slika ukoliko su deca direktne žrtve nasilja. Ako govorimo samo na nivou ponašanja, uči ih i da je u redu biti nasilan prema slabijima od sebe - govori psiholog Biljana Mihailović.

Jedan od faktora koji utiču na to da li će, kada i kako roditelji reagovati jeste i njihov vaspitni stil.  Posmatrajući kroz dve dimenzije, emocionalnu bliskost i granice, možemo govoriti o četiri vaspitna stila: zanemarujući (niska bliskost, niske granice), popuštajući (visoka bliskost, niske granice), autoritaran (niska bliskost, visoke granice) i autoritativan (visoka bliskost, visoke granice). U zavisnosti od toga koji je dominantan vaspitni stil, roditelji će se različito ponašati.

- Zanemarujući vaspitni stil je najpogubniji po dečiji razvoj - kao što mu i ime kaže, tu nema ni bliskosti, razumevanja, topline, ni postavljanja granica koje usmeravaju dečije ponašanje - objašnjava psiholog i dodaje:

- Autoritaran stil karakterišu visoke granice i zahtevi, sa niskom toplinom i bliskošću.  Dete mora da bude savršeno u svim oblastima, bez obzira što ono za to nema kapacitete. Ovaj roditelj je sklon da propisuje pravila za druge i često imaju predloge za "brza i efikasna rešenja", insistiraju na njima - čak i kad su u suprotnosti sa propisima. Roditelji popuštajućeg stila skoro da ne postavljaju granice (granice postavlja samo dete), "razumeju u potpunosti svoje dete i neće da ga  frustriraju". Uvek imaju "opravdanje" za svoje dete "bio je jako ljut i zato je udario druga", "mali je", "nagovorili su ga", "povodljiv je", a u sutuacijama konflikta sa drugom decom "tačno znaju šta se desilo" jer "u potpunosti veruju svom detetu".

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.