Komunikacija u virtuelnom i realnom svetu: Poštujmo različitosti!

U vreme stalnih inovacija i napretka tehnologije i sve češće komunikacije u skraćenoj verziji gde reči imaju najviše tri slova ili je sve rečeno jednim emotikonom, često zaboravimo ko se krije iza napisane poruke, žutog „smajlija“ ili iskrivljenog „tužića“.

Na pitanje da li nas je pandemija još više udaljila, ostavila kod kuće i usmerila baš na komunikaciju preko razvijenih i zaista svemoćnih platformi i kako se izboriti sa inovacijama koje nam savremeno diktira govorila je stručni saradnik-pedagog Suzana Komatina.

- Ne umanjujem značaj čuvanja zdravlja, jer to i jeste na prvom mestu, nikako ne sporim reč struke već samo posmatram stvari iz ugla jednog običnog čoveka, roditelja i pedagoga. Takođe ne sporim, da je važno da je nastava praćena, da smo uspeli na neki način da se snađemo i da nije sve izgubljeno u momentu kad je svet stao zbog ozbiljne bolesti. Primećuje se samo da su se deca još više okrenula virtuelnom svetu u smislu onlajn komunikacije, igranju igrica u paru ili grupi, izazovima sa Tik-Toka. Da koriste komunikaciju svedenu na mali fond reči, da je mnogo važnije kako izgledaju od toga šta govore, kome govore i da li uopšte poznaju osobu sa druge strane. Ima tu jedna „pozitivna“ stvar, smanjio se po školama broj slučajeva nasilja koji se dešavaju u neposrednom kontaktu, nema tuča kad su svi onlajn, ali se javljaju novi i sasvim drugačiji problemi. Kada se sretnu u realnom životu razgovaraju opet preko telefona, tačnije gledajući se preko ruba ekrana. Često nemaju razumevanja jedni za druge, vređaju se i ponižavaju – ističe Komatina i dodaje:

- Bila komunikacija realna ili virtuelna ne smemo zaboraviti koliko smo svi različiti i koliko je važno da baš tu različitost prihvatamo i poštujemo jedni kod drugih. O različitostima po verskoj i rasnoj pripadnosti, boji kože i slično, se često govori, ali nekako nam promiču one svakodnevne „male stvari“ i one „sitnice koje život znače“ i  njihov uticaj na razvijanje nenasilne komunikacije.

Kako ističe, ne vole svi isti crtani film, seriju, ne skupljaju sličice za isti album, ne vole istu boju, ne slušaju istu vrstu muzike, a to nikako ne znači da su ovi drugi pametniji, i više u trendu od drugih i obrnuto. Ove stvari svako posmatra iz svog ugla i iz „svojih cipela“.

- Pokušajmo da svoje dete naučimo da svi govore, hodaju, trče, oblače se, šminkaju se, pevaju na neki svoj način... Objasnimo detetu da ono što se nama dopada, prija, izaziva u nama radost, tugu, bol ne utiče isto i na našeg druga iz klupe, rođaka, komšiju...Osposobimo ga da uoči da ono što Maju raduje, Strahinji možda smeta, a Teodoru dekoncentriše te ne može da prati na času i time ćemo učiniti veliku stvar i za njega i za ljude iz njegovog okruženja. A ako mu još razvijemo sposobnost da pre nego što Tamari izgovori da su joj „uši klempave“ izbroji do 10, zamisli da je to reč o njegovoj sestri ili pak o njemu samom uvešćemo ga već u neke od veština nenasilne komunikacije – objašnjava Komatina kroz primer.

- Neko je dobar glumac, fudbaler, recitator, voli takmičenja, voli školu, a „ovaj drugi“ se možda tek pronalazi, možda mnogo luta i to ga verovatno opterećuje, možda ima loš dan...  Hajde da se svi malo „uključimo“ i prepoznamo i uvažimo potrebe drugih ljudi. Svako ponašanje ima neku svoju pozadinu, neku svoju priču. Ne kreću ujutru svi u školu iz istih uslova... Nekome fale cipele, jakna, knjige, nekome ljubav, razumevanje i da su roditelji kod kuće. Razmišljajmo o tome pre nego što izgovorimo ružnu reč i pre nego što opišemo nekog kao „ovakvog ili onakvog“. Takvom dečaku ili devojčici je potrebna pomoć i podrška roditelja, vršnjaka, zaposlenih iz škole - zaključuje stručni saradnik-pedagog.

-Umesto osude, ružne reči, „etikete“, podrugljivog pogleda, nerazumevanja različitih stavova, mišljenja, pogleda na svet birajmo sve suprotno od toga... Podršku, razumevanje, lepu reč i otvorenost za različitosti.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.