Najbolji način komunikacije nastavnika i roditelja u školi

Uspeh učenika u velikoj meri zavisi od komunikacije između roditelja i nastavnika. Od samog početka školovanja, roditelji bi trebalo da grade pozitivan odnos prema školi i učiteljima kako bi učenici na vreme shvatili da je škola mesto gde se roditelji sreću sa nastavnicima i sa njima grade prijateljske odnose.

Čini se jednostavnim kad se ovako napiše, ali da li je u praksi zaista tako? Javljaju se pitanja kako se i na koji način grade odnosi između roditelja i nastavnika. Kako da se ostvari dobra komunikacija između njih koja bi omogućila bolje uslove za sve tri strane u školskom sistemu, kako za nastavnika koji će do roditelja dolaziti lakše, komunicirati i razmenjivati informacije koje će doprineti napretku i boljem razvitku deteta, tako i roditelja koji će imati poverenje u nastavnike i koji će nastojati da prate obaveštenja, savete i uputstva nastavnika, pa tako i deteta koje će se osećati sigurno i bezbedno u školi, kao i kod kuće.

Šta se dešava u slučaju kada nastavnik ima problema u komunikaciji sa roditeljima koji pokazuju nasilno ponašanje, objašnjava psiholog Biljana Mihailović i izdvaja nekoliko korisnih saveta koji se mogu primeniti u ovoj situaciji.

- Nesporno je da iza svakog ponašanja roditelja stoji briga i potreba da budu sigurni da će njihovom detetu biti dobro. Sporan je, s jedne strane, način na koji to izražavaju i, s druge strane, ono što oni vide kao jedino rešenje problema (nema plana B!). Za postupanje u situacijama nasilja u školi postoje propisani koraci u reagovanju i oni zaista predstavljaju dobar oslonac. Definisani su nivoi i vrste nasilja i predviđeno je ko je zadužen za reagovanje na kom nivou i u odnosu na to ko je počinilac. Međutim, svaka situacija je specifična, jer je svaki učesnik sukoba specifičan. Roditelji bi trebalo da budu saradnici u ovom procesu, ali svojim stavovima i načinima reagovanja često mogu biti faktor koji remeti ili otežava razrešenje problema, a može se desiti i da sami roditelji, svojim načinom reagovanja predstavljaju problem.

Svest o tome da ne mogu da kontrolišem kako se drugi ponaša, ali - mogu da kontrolišem kako se ja ponašam,  omogućiće da razmišljamo na konstruktivan način i ne „skliznemo” u bes („Odakle mu pravo da se ovako ponaša?”) ili samosažaljenje („Na prosvetne radnike može da se istresa kako ko hoće.”), što će nas samo udaljiti od rešavanja problema.

Postoji nekoliko konkretnih koraka koje nastavnici mogu da preduzmu kako bi se lakše nosili sa nesporazumima u komunikaciji, pa i mogućim agresivnim reagovanjima roditelja: 

PRE neprijatnog razgovora:

– Što detaljnije upoznati roditelje sa pravilima i procedurama, važećim školskim pravilnicima (kako se pravdaju časovi; termini otvorenih vrata; načini kominukacije – SMS, poziv, pismo...; način oblačenja; o neprijatnom događaju u školi prvo se obaveštava odeljenjski starešina, a ne roditelje mobilnim...);

– Upoznati roditelje sa Pravilnikom o ocenjivanju, Protokolom o postupanju u situacijama nasilja, Pravilima ponašanja u školi, obrazovnim standardima i njihovim nivoima;

– Uskladiti na nivou (makar) odeljenjskog veća dosledno sprovođenje dogovorenih pravila.

ZA VREME samog neprijatnog razgovora:

– Ostati smiren i koristiti tehnike nenasilne komunikacije (aktivno slušanje, parafraziranje, preokviravanje, ja-poruke, pokazivati empatiju i za sagovornika i za sebe...). 

Ipak, ukoliko je roditelj nasilan, pozvati policiju. 

NAKON neprijatnog razgovora:

– Razmena sa kolegama ili stručnim saradnikom, ne samo u smislu opisa događaja, već i emocija. Osetiti empatiju prema sebi.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.