Pedagog odgovara: Na koji način možemo da podržimo decu da prepoznaju i izraze svoje emocije?

Deca i tinejdžeri, za razlikuju od odraslih, mnoge situacije proživljavaju po prvi put i susreću se sa mnogo više novina od odraslih. Baš zbog toga, čini se da u svakodnevnici proživljavaju više intenzivnih emocija, dok je to kod odraslih ređi slučaj sa obzirom na predvidivost i emocije na već viđeno ili doživljeno.

Na osnovu istraživanja, zaključeno je da deca shvataju da mogu da kontrolišu svoje emocije u uzrastu između 5 i 11 godina. To znači da dvogodišnjak koji se besan "valja" po podu nije još uvek spreman da jasno prepozna šta oseća i na adekvatniji način saopšti svoju emociju. 

Zadatak roditelja je da svojim primerom, ali i savetima deci što jasnije pokažu kako i kada je u redu ispoljavati određene emocije. Kontrolisanje emocija je veština koje se stiče godinama, a čak postoje i dokazi o promenama u mozgu koje se odvijaju nakon što osoba postane "uspešnija" u prepoznavanju, kontroli i izražavanju emocija.

Kada se detetu dešava nešto na šta ispoljava reakciju i kada ga pitate kako se oseća, najčešće će vam reći samo jednu emociju, i ona će za njega prosto biti ili dobra ili loša. Kasnije ta podela na dobre i loše emocije postaje složenija pa odrasli kompleksnije interpretiraju ono što doživljavaju. Kao i kontrola emocija, interpretacija emocija se uči sa godinama, ali i u odraslom dobu nije jednako prisutna kod svih.

U periodu kada dete zna da govori, poželjno je da pričate o njegovim emocijama i učite ga da prepozna kako se oseća. 

Pedagog Jelena Jović objasnila nam je o kojim emocijama deca najmanje žele da pričaju i na koji način možemo da podržimo decu da prepoznaju i izraze svoje emocije.

Pedagog navodi da prilikom socijalnog razvoja adolescenti mogu da se suoče sa različitim preprekama.

-  Oni prolaze kroz fazu adolescentskog egocentrizma. Svesni su da im se dešavaju velike promene koje prati čitavo okruženje i stvaraju osećaj da ih okolina neprestano kritički ocenjuje.

Jović objašnjava da deca mogu sebe da doživljavaju kao jedinstvene i posebne osobe i smatraju da ih niko ne razume i niko ne prolazi kroz slične situacije.

- Tada potiskuju svoja osećanja i ne dele ih sa okolinom, jer smatraju da ne mogu da ih razumeju. Uloga odraslih je da saslušaju decu, da im pomognu kroz primere iz ličnog iskustva, jer su i oni prošli kroz te iste promene. 

Dakle, umesto kritike i osude potrebno je razumeti decu i staviti se u njihove cipele, a potom iz tog ugla ih podržavati i savetovati.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.