Psiholog objašnjava: Evo kako da naučite dete da bude svesno sebe!

Samosvesnost je jednostavna reč koja označava kompleksan sklop informacija. Ona se odnosi se na našu svest o nama samima na različitim nivoima: svest o našem telu i telesnim reakcijama; našim emocijama: interesovanjima i namerama; našim ciljevima i vrednostima: našem saznanju o tome kako nas drugi doživljavaju.

O razvoju samosvesnosti kod dece, kao i koliki je značaj ovog koncepta razgovarali smo sa diplomiranim psihologom Biljanom Mihailović. Ona je istakla da ako bismo pitali roditelje u kakvu osobu bi voleli da njihovo dete izraste, verovatno bi odgovorili da bi voleli da njihovo dete bude samostalno, sposobno da brine o sebi, spremno da uspostavlja i održava dobre prijateljske i partnerske odnose, samopouzdano, uspešno u poslu kojim se bavi, da voli i bude voljeno, da bude poštovano i poštuje druge, da bude zadovoljno, srećno... Međutim, svaka od ovih odrednica uključuje socio-emocionalne veštine i emocionalnu inteligenciju, a samosvesnost je prvi korak u postizanju svega navedenog.

- Ukoliko ne poznajemo sebe, ne možemo da iskoristimo naše snage ni da prevaziđemo slabosti, ne možemo da se motivišemo da istrajemo u svojim ciljevima, ne možemo da upoznamo druge ljude, a ni oni nas. Često se pojmovi samosvest i lični razvoj izjednačavaju, ali među njima postoji značajna razlika. Lični rast i razvoj predstavljaju namernu promenu, a samosvest predstavlja preduslov. Samosvest je osnova pokretanja rada na sebi i dobrih promena - govori Mihailović i dodaje da roditelji ne smeju da zaborave da je svako dete vredno i jedinstveno i da ima svoje potencijale koje će moći da razvije tek ako se oseća prihvaćeno i voljeno i baš takvo kakvo jeste.

- Samosvesnost obuhvata sledeće grupe veština: emocionalnu svesnost tj. prepoznavanje sopstvenih emocija i njihovog uticaja, preciznu samoprocenu odnosno poznavanje sopstvenih snaga i ograničenja i samopouzdanje. Nažalost, ovaj "predmet" se ne izučava u školi, tako da nikada nismo dovoljno opremljeni "znanjima" na ovu temu. Uostalom, samosvesnost se stvara i razvija tokom celog života.

Pretpostavka da smo svi jedinstveni i izuzetni jeste osnovna, ali ne treba zaboraviti da se jedinstvenost i izuzetnost deteta razlikuje od roditeljske.

Psiholog Biljana Mihailović navodi da se pravilan razvoj dece razlikuje od uzrasta do uzrasta deteta.

- Mlađa deca ne umeju verbalno da izraze šta osećaju, zato je važno pratiti promene u ponašanju, tj. da li se žali da ga nešto boli, kako se uspavljuje, ima li previše burne reakcije, da li se povlači iz nekih aktivnosti i slično. Posvetite im pažnju, uz promene u ponašanju mogu doći i emocije sa kojima dete ne zna kako da se nosi. Deca školskog uzrasta imaju bolje i dublje razumevanje ne samo toga šta jesu, nego i svojih vrednosti i sposobnosti. Uključenost u socijalno okruženje poput škole, neke grupe ili sportskog kluba podstiče ih da se porede sa drugom decom i sa slikom onoga šta bi želeli da budu. Takvo vrednovanje sebe u odnosu na idealnu sliku može im doneti i pozitivne i negativne informacije o njima samima, budući da počinju da prepoznaju svoje jake strane i slabosti.   

Psiholog takođe navodi da je prepoznavanje emocija prvi korak ka njihovom kontrolisanom ispoljavanju. Važno je slušati dete i dozvoliti mu da samo, svojim rečima, ispriča ono što mu je na duši i tek onda imenovati emocije. Detetu se može reći da se i roditelj ponekad oseća slično u vezi sa nekom situacijom. Imenovanje emocija daje detetu kontrolu i smanjuje bespomoćnost, posebno u situacijama preplavljenosti emocijama.

- Kada je "upoznavanje" emocija u pitanju, važno je razgovarati i o tome u kojim se situacijama javljaju, šta ih pokreće, kakva je veza između emocija i onoga što kažemo, radimo, kako mislimo u nekoj situaciji, kako emocije utiču na našu radnu uspešnost, kako ih ispoljavamo, kako one utiču na druge... Upoznavanje sopstvenih snaga i slabosti dobija se kroz odgovore na pitanja: Ko/kakav želim da budem? Koje sposobnosti imam da takav postanem? Koje su prepreke? Šta ću uraditi sa tim sposobnostima i preprekama? I, ne treba zaboraviti, samoprocena uključuje i sposobnost da se uči na osnovu iskustva, pa i na greškama. Greške su znak da neka strategija ne funkcioniše, da je treba menjati, nisu "smak sveta". I kada hvalite i kada kritikujete dete, budite specifični, tačni i određeni. Komentar treba da se odnosi na postupak, na konkretno ponašanje, a ne na ličnost deteta.

Ukoliko roditelj svoj vaspitni stil i očekivanja ne temelji na realnim snagama deteta, detetu će biti teško da ispuni svoje razvojne zadatke.

- S jedne strane su tu roditelji koji dete vide kao "malo" i kao "malom" sve mu je dozvoljeno,  sve rade umesto njega, jer je njemu teško, a oni neće da ga frustriraju. Osnovni mehanizam je da preterano hvale i nagrađuju dete za sve što uradi. U tom slučaju, dete će biti osujećeno da razvije veštine primerene uzrastu jer nije podsticano da ih istrajno vežba. Njegovo ponašanje će odudarati od vršnjačke grupe, samoprocena snaga i slabosti će biti neadekvatna ili zbunjujuća, samopouzdanje nisko, a dete sklono odustajanju. Na suprotnom polu su roditelji koji decu vide kao "veliku", od njih imaju nerealno visoka očekivanja. Ne pitaju ih kako se osećaju pred zahtevima, greške nisu dozvoljene, kritika i kazna su mehanizmi. Ovakva deca mogu imati visoko postiguće, ako imaju visoke sposobnosti, ali neće uživati u rezultatima. Ona će stalno biti u grču, jer sve što rade - rade zbog drugih ili zbog izbegavanja kazne, procena da li je nešto dobro nikad nije njihova. Biće nesigurni , samopouzdanje će im biti nisko. Iako su u pitanju različiti vaspitni stilovi - efekti za dečje samovrednovanje su podjednako nepoželjni - zaključuje Mihailović.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.