Učenje sa decom kroz igru od strane roditelja i nastavnika

Autori teksta su Zlatica Jović, diplomirani psiholog i prosvetni savetnik Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja - Školska uprava Novi Sad i mr Maja Petakov Vucelja, psiholog u OŠ „Žarko Zrenjanin“, Novi Sad i savetnik - spoljni saradnik za zaštitu od nasilja Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Roditelji često tragaju za adekvatnim načinima vaspitanja i motivisanja deteta za učenje kako školskih, tako i životnih veština. Ovaj tekst može biti podrška kolegama nastavnicima i stručnim saradnicima, prilikom organizovanja roditeljskih sastanaka, na kojima se roditelji mogu upoznati sa korisnim savetima za unapređenje roditeljskih veština.

Ljubav i rad su dva uporišta na kojima počiva zdravlje“

Sigmund Frojd

U stručnoj literaturi, postoji puno naučno-stručnih objašnjenja o ispravnim i delotvornim vaspitnim stilovima. Svaki roditelj se trudi da primenjuje one vaspitne stilove za koje smatra da su u najboljem interesu deteta. Ovde se nećemo posebno baviti vaspitnim stilovima, ali je bitno osvrnuti se na značaj korisnog koncepta vaspitanja, koji je sadržan u navedenom citatu. Naime, ako se samo na momenat osvrnemo na Šeferov dvodimenzionalni model vaspitanja (Genc, 1986), biva jasnije da je topla atmosfera,  preporučljiv model vaspitanja. U toploj  atmosferi dete je okrenuto prema svetu, kreativno, ambiciozno, prijateljski raspoloženo i aktivno, sklono je kooperaciji i sa velikim šansama da postane socijalno zrelo i prilagodljivo na različite okolnosti. U ovakvim porodicama postoje norme koje se poštuju, ali one nisu rigidne, naprotiv, njima se daje osnovni ton i smer ka humanim vrednostima društvenosti, ka vrlo kvalitetnim preduslovima samoostvarenja kao vrhunskom motivu postojanja čoveka (Opsenica,2018).  Odnosno, reč je o roditeljima koji prihvataju svoje dete onakvo kakvo ono jeste, usmereni su na dete, često razgovaraju sa njim, obrazlažu svoje postupke i kada ga hvale i kada ga kritikuju i hvale dete kada ono zaista postigne uspeh u nečemu.

Naveden Frojdov citat ide u prilog prikazanom vaspitnom stilu. Odnosno, važno je da roditelji pružaju puno ljubavi i razumevanja svom detetu, kako bi se dete osetilo prihvaćenim i voljenim. Međutim, ono što je takođe važno je i drugi deo rečenice, u kojoj se spominje „rad“. Roditeljska uloga je i da nauče dete da bude odgovorno prema svojim obavezama, da ima i prihvata obaveze i da ih ispunjava. Smatra se da ljubav i rad jesu temelj razvoja zdrave ličnosti.

Roditelji na mnoge načine pokazuju ljubav svom detetu i razvijaju odgovornost prema obavezama kod njega, ali jedan delotvoran koncept razumevanja poruka koju roditelj želi da pošalje svom detetu, je svakako igrovna aktivnost, koju deca najbolje razumeju.

UČENjE KROZ IGRU

Između dečje igre i rada nema oštre granice. U igri dete razvija razne sposobnosti i stiče radne navike, pa se prihvata sve težih zadataka. Tako sa igre postepeno prelazi na razne oblike aktivnosti koje ubrajamo u njegove radne zadatke. Dete koje je u ranom detinjstvu uspelo i ojačalo u igri imaće uspeha i kasnije u školskom razdoblju, i biće staloženo pri radu. (Smiljanić & Toličić, 1985).

POJAM „UČENjE“

Centralni problem pedagoške psihologije je učenje. U pedagoškoj psihologiji, kao i u psihologiji uopšte, učenje nije shvaćeno samo kao školsko učenje, već ono predstavlja mnogo širi pojam. Školsko učenje je samo jedan, i to realativno mali deo učenja.

Eksperimentima je pokazano da su deca odmah posle rođenja, pa čak i pre njega, u stanju da uče pomoću uslovnih refleksa.

Socijalizacija je takođe proizvod učenja. Putem učenja dete od biološkog postaje socijalno biće. Ono uči da bude u društvu, da sarađuje sa drugima, uči kako se ponaša u društvu, koje postupke treba ceniti, a koje osuđivati, šta je dobro, a šta zlo. Ono uči kulturne vrednosti, pa čak i interesovanja, navike (i to kako higijenske, tako i kulturne), potrebe, želje, način izražavanja emocija, itd.  Retko za koju osobinu čoveka se može reći da ona bar delimično nije naučena (Vučić, 1999).

Svako učenje se zasniva na sledećim pretpostavkama (Reay, 1994.)

• Učenje može biti svesno ili nesvesno, planirano ili neplanirano.
• Učenje je istovremeno i proces i rezultat.
• Nema učenja bez promene – ono može biti i uzrok i posledica promene.
• Znanje se može steći iz svakog iskustva – uspeha ili neuspeha.
• Ne postoji samo jedan ispravan način učenja, svako uči prema svojim mogućnostima i stilu učenja.
• Učenje dobija dodatnu vrednost kada se podeli sa drugima.
• Najbolje je učenje povezano sa praktičnim iskustvom.
• Naučiti kako se uči je najvažnije od svih učenja.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.