„Najvažnija stvar koju roditelji mogu dati deci je ljubav. Sledeća najvažnija stvar je disciplina“ - T. Berry Brazelton
„Najvažnija stvar koju roditelji mogu dati deci je ljubav. Sledeća najvažnija stvar je disciplina“ - T. Berry Brazelton
Roditeljstvo je jedna od najvažnijih životnih uloga čoveka, ali i jedan od najtežih zadataka današnjice. Nikada ranije nije bilo toliko različitih pristupa i modela vaspitanja dostupnih roditeljima. Internet je preplavljen tekstovima koji nude različite perspektive o tome kako odgajati srećnu i uspešnu decu. O uticaju društvenih mreža ne treba ni govoriti.
Roditelji neprestano istražuju, prave izbore, vagaju i odlučuju. Neretko, pokušavajući da primene različite savete i modele lutaju, postaju nedosledni, nesigurni, a ponekad im se čini i da ništa nije dovoljno dobro pa odustaju.
Njihova deca su drugačija i lako je vaspitati dobru decu!
No, dobra deca se ne rađaju. Dobru decu odgajaju dobri roditelji!
Kako?
Disciplinovanjem i postavljanjem granica.
Mnogi roditelji će se složiti da je disciplinovanje najteži oblik iskazivanja ljubavi prema deci. Odnos prema disciplinovanju dece menja se veoma brzo. Od ne tako davne definicije „batina je iz raja izašla” poslednjih nekoliko godina sve češće se nalazimo u situaciji da su deca razmažena, da u školi ne postižu dobar uspeh, da su sklona impulsivnom ponašanju, napadima besa i bez ikakvih obaveza u kućnim poslovima. Deca su danas prezaštićena. Kako bi izbegli neprijatnost i decu trenutno učinili srećnom i zadovoljnom roditelji zaboravljaju važnu činjenicu, njihov zadatak je da deci pomognu da razviju veštine neophodne za život.
Roditelj je zadužen za postavljanje granica koje su detetu i te kako potrebne i neophodan su uslov za dobar emocionalni i socijalni razvoj. S detetom roditelj naravno treba da bude blizak, ali ne treba da pokušava da bude prijatelj. Prijateljstvo podrazumeva ravnopravan odnos, a roditelj s detetom nije i ne može da bude ravnopravan.
Postavljanje granica je neophodno kako bi se dete osećalo sigurno. Roditelj mora biti njegov vođa. Ali vođa koji poštuje. Deca koja nemaju postavljene granice od roditelja osećaju se isto kao i ona koja nemaju roditeljsku pažnju. Kod njih se javlja nesigurnost. Ne znaju šta da rade sa velikom količinom dodeljene im moći i tada traže još više pažnje putem nepoželjnih ponašanja.
Postavljanje granica pomaže deci da nauče kako da se kontrolišu i kako da razviju samodiscilinu. Kroz postavljanje jasnih očekivanja i pravila, deca uče kako da se suzdrže od neprihvatljivih ponašanja. Ovo ih priprema za kasnije izazove u životu, jer su u stanju da prepoznaju granice i preuzmu odgovornost za svoje postupke.
Postavljanjem granica, deca uče o društvenim normama i pravilima koja vladaju u zajednici. Kroz ovaj proces uče kako da se ponašaju u različitim situacijama i kako da poštuju prava drugih.
Postavljanje granica, pomaže u izgradnji zdravih odnosa između dece i roditelja. Kroz doslednost i razumevanje deca će razumeti da su granice postavljene iz ljubavi i brige, a ne iz strogosti ili kontrole. Ovo pomaže u stvaranju poverenja između roditelja i dece.
Roditeljske granice imaju za cilj da pomognu deci da odrastu, da shvate da svet ne funkcioniše uvek onako kako oni žele, da budu strpljivi i da sazru. Kada deca znaju da postoji granica, koja često zavisi samo od dobre volje i zadovoljstva njihovih roditelja, deca mogu da nauče da se nose sa razočaranjem. Dodatna korist je i to što blago razočaranje uzrokovano postavljenim granicama može da pomogne deci da razviju empatiju i da se povežu sa stvarnim svetom.
Naravno, u vaspitanju dece trebalo bi da svega bude umereno – i nežnosti, i kažnjavanja, i nestašluka. Nije lako pronaći takvu zlatnu sredinu. Ali je neophodno. Inače, roditelji će biti glavni krivci za neuspehe svoje odrasle dece.
Autor teksta je Danka Tešić, prof. razr. nastave i samostalni pedagoški savetnik.
Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.