Како разговарати са родитељима ученика који су укључени у насилно понашање

Разговор са родитељима ученика који су учествовали у неком насилном инциденту битна је карика у процедури  васпитног рада са тим ученицима. У великом броју случајева насилног понашања родитељи и ученика са  насилним понашањем и ученика жртве тог насилног понашања  су обузети различитим непријатним осећањима која у знатној мери усмеравају њихово деловање    у неадекватном  правцу. Циљ првог контакта и разговора са родитељима требало би да буде усмерен на смиривање тих њихових осећања и успостављање рационалне сарадње усмерене на конструктивни приступ решавању настале ситуације. Коначни исход требало би да буде успостављање сарадње између родитеља и наставника која ће довести до позитивне промене у понашању свих ученика-учесника у инциденту. То подразумева да ученик који је испољио насилно понашање промени то понашање и усвоји социјално прихватљивије облике интеракције са децом а ученик који је доживео насиље поврати осећај сигурности и самопоуздања и евентуално развије неке социјалне вештине самозаштите.

Родитељи детета које је починило насиље у таквој ситуацији могу да испољавају јаку узнемиреност, уплашеност за последице по њихово дете, збуњеност,  љутњу према сопственом детету, страх да ће бити сматрани за лоше и неуспешне родитеље (најчешће више тога заједно). Због тога могу да се понашају негативистички, одбрамбено, нападачки (негирају кривицу свог детета, оправдавају његово понашање, оптужују да неко злонамерно тако говори о њиховом детету, окривљују друге или представљају своје дете као жртву која се бранила,..). Могу да буду агресивни и према сопственом детету у смислу да их је обрукало, изневерило, да хоће да га казне на лицу места и сл.

Родитељи детата жртве такође могу да имају сличне емоције. Они су превасходно уплашени за добробит свог детета али такође могу да осећају беспомоћност да заштите своје дете, збуњеност, општу узнемиреност, резигнираност и разочараност, агресивност према детету које је извршило насиље или наставнику који то није спречио. Одатле често произилази став да ће сами решити ситуацију и заштити дете на свој начин, да немају о чему да разговарају у школи и да су сви криви за то што се десило.

Све ове емоције могу да доведу до ситуације у којој се конфронтирају родитељ и наставник/школа. У том случају највише губи сам ученик који је у центру дешавања било као починилац насилног понашања било као жртва тог понашања. Зато би један од важних задатака наставника био да покуша да до те конфронтације уопшта не дође или да је сведе на најмању меру. У ту сврху неке од смерница за комуникацију са родитељима подразумевале би следеће:

1. Све родитеље ученика који су учествовали у инциденту треба обавестити одмах по добијању информације о томе (најгора опција је да родитељи то сазнају од других родитеља или других ученика или преко неке друштвене мреже).
2. У  првом контакту, обично телефонском,  треба родитељу смирено и одмерно рећи само основне информације (шта се и где десило) и дати му основна упуства за даље (када и где да дође и коме да се обрати). Не треба наводити имена друге деце која су у томе учествовала нити користити јаке речи и изразе (одаламио, пребио, уништио, страшно, ужасно, ...). Не треба квалификовати децу (безобразан, неваспитан, насилан, преплашен,...) него се усмерити на опис понашања (ударио шамар, исцепао ранац, гурнуо,...).
3. Први  састанак у школи са родитељем после инцидента треба добро организовати. Не би требало да родитељ чека на почетак састанка због нечијег кашњења нити да се тражи погодна слободна просторија за састанак кад је родитељ већ дошао. Добро би било да буду присутна бар два представника школе која ће се јасно представити. Не би било добро да буде присутан цео тим наспрам једног или оба родитеља јер може да делује као застрашивање.
4. Атмосфера на састанку треба да буде професионална али позитивна. Родитеља детета које је испољило насилно понашање не треба оптуживати или осуђивати.
5. Родитељу детета треба дати само информације које су проверене. Не треба износити предпоставке и сумње као ни давати обећања. У односу на ученике треба се фокусирати на конкретно понашање које су испољавали а не на карактеристике личности (безобразан, неодговоран, непослушан, дрзак).
6. Треба избегавати сучељавање родитеља различитих ученика.
7. Наставник треба да покаже емпатију и разумевање за емоције родитеља али мора да остане смирен, да буде  у нивоу професионалног односа и да усмери разговор у рационалном правцу. Јако је битно да инсистира на процедури дефинисаној законима и правилницима. То подразумева да објасни родитељу да у овој фази прикупља податке, да ће у ту сврху разговарати са свим учесницима у дешавању и њиховим родитељима и да ће када буде утврдио чињеничко стање предузети све кораке и мере које произилазе из наведене законске регулативе. О томе ће благовремено обавестити и укључити родитеља у потребну процедуру.
8. Родитељу треба предочити јасан циљ целе процедуре а то је васпитно проактивно деловање на дете у смислу развијања прихватања  одговорности за сопствено понашање и трајније промене неадекватних облика понашања (не би требало све свести само на хватање и кажњавање криваца). У том смислу родитеља треба позвати на одговарајућу сарадњу и активно учешће у пружању помоћи и подршке сопственом детету.
9. Састанак треба завршити јасним договором у вези следећих активности родитеља (напр. прецизирати када поново да дође у школу на даљи разговор).

Даљи ток сарадње и рада са родитељима зависиће од природе проблема и специфичности ученика и требало би да се спроводи у оквиру појачног васпитног рада, друштвено корисног рада и плана заштите.

Текст је приредила психолог Бранкица Станојевић.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.