Da li psihičko nasilje u porodici može prouzrokovati nesigurnost kod dece u školskom uzrastu?

Možda posledice psihičkog nasilja nad decom nemaju okom vidljive znakove na osnovu koji možemo reagovati i sprečiti njihovo ponavljanje, ali ovakav oblik nasilja nad decom može izazvati trajne posledice u detetovom budućem životu do te mera da postane labilna, nesigurna ličnost, povodljiva, lakoverna i pogodna da postane žrtva nasilja ne samo u školskom dobu, već i u daljem životu.

Na ovu temu pričali smo sa prof. dr Marijom Mladenović sa Fakulteta zdravstvenih i poslovnih studija Univerziteta „Singidunum“.

Na početku razgovora, dr Marija Mladenović objašnjava da verbalno i neverbalno psihičko zlostavljanje može imati ozbiljne emocionalne posledice.

Poseban oblik emocionalnog zlostavljanja deteta u porodici je tzv. obrtanje uloga gde dete, umesto da se u porodici oseća sigurno, bezbedno i da u svakom smislu računa na to da će o njemu roditelji brinuti, mora da preuzme uloge odraslih članova koji to ne mogu ili ne žele, npr. u porodici u kojoj su jedan ili oba roditelja uživaoci droga ili alkohola, dete preuzima brigu o ostaloj deci, često i o roditeljima, a ponekad čak i zarađuje za život.

- Složićemo se da je to puno obaveza, nesigurnosti, neizvesnosti na nejakim leđima deteta. Zanimljiv oblik zlostavljanja, dobro poznat zdravstvenim profesionalcima, je tzv. Minhauzenov sindrom, situacija u kojoj jedna osoba (često majka) lažira ili fabrikuje simptome bolesti kod deteta sa ciljem privlačenja pažnje, najčešće na sebe, u nadi da će biti priznata kao žrtva koja se hrabro bori sa zdravstvenim problemima svog deteta. Iako je, naravno, jasno da je prva žrtva dete, koje je stalno po bolnicama, nepotrebno se leči, maltretira, zastrašuje i slično, majka na sebe preuzima ulogu žrtve u očajničkom pokušaju da na sebe skrene pažnju u disfunkcionalnoj porodici – objašnjava prof. dr Marija Mladenović i nastavlja:

- Dete , takođe , u porodičnom nasilju ne mora da bude direkna žrtva. Međutim, to što svakodnevno gleda nasilje, sluša ružne svađe, prisustvuje neverbalnom omalovažavanju drugih članova porodice i pati zbog toga što sa direktnom žrtvom gubi prisnost, razvija strah od zlostavljača, strah od napuštanja, nekad i od povrede, strah i zabrinutost za život i zdravlje žrtve, osećaj krivice za sve i svašta, doprinosi da deca nisu pasivni posmatrači, već takođe žrtve.

Nije potrebno posebno isticati da u takvoj porodici dete nema zdravog i prisnog odnosa ni sa jednim roditeljem, bez obzira da li je u pitanju zlostavljač ili žrtva.

- Bilo da su direktne ili indirektne žrtve, deca iz porodica koje praktikuju nasilje odrastaju u ubeđenju da su nevoljena i neželjena, manje vredna i nedostojna. To su izuzetno opterećujuća iskustva koja opredeljuju budući život.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.