"Ćutljiva sredina" kao uzrok i rešenje svih problema u okviru vršnjačkog nasilja

O vršnjačkom nasilju  govorimo kada jedno ili više dece namerno psihički uznemirava ili fizički napada drugo dete. Po školi, školskim hodnicima i zabačenim mestima, ali i na putu od škole do kuće se često dešava vršnjačko nasilje. Deca se često gurkaju, tuku, vređaju, šire izmišljotine o osobi koju maltretiraju. Česte su i pojave uzimanja novca za užinu, uništavanje knjiga i torbi, a dete koje trpi nasilje se boji da prijavi ovaj problem, jer ga izvršilac nasilja u većini slučaja zastrašuje.

Mnogi reaguju površno na vršnjačko nasilje. Česti su komentari: "Pusti ih, to su samo deca. To je samo faza. I mi smo se tukli, pa šta nam fali?"

Ponekad je to zaista samo faza, ali nekad može imati veoma teške posledice po osobu koja trpi nasilje. Osobe koje dugo trpe nasilje mogu postati depresivne, usamljene, povučene, zabrinute, opada im uspeh u školi,a kao odrasle osobe imaju veoma malo ili nimalo samopouzdanja. Boje se i ne žele nikom da kažu ono što im se dešava, jer smatraju da su oni krivi za to, da su nečim izazvali izvršioca nasilja da se tako ponaša. Međutim, prava istina je da to nema veze sa njima.

Nakon ove konstatacije, ne možemo, a da ne postavimo pitanje, šta je to što dete može da učini samo za sebe i izbori se sa vršnjačkim nasiljem, i kako da pomognemo detetu onda kada negira da ovakva činjenica postoji?

Odgovor na ovo pitanje dala je pedagog Melita Ranđelović koja je istakla da je najvažniji korak ka pomoći samome sebi upravo prijava nasilja.

- Dete može pomoći samom sebi tako što će prijaviti nasilje. Neće ćutati, već će pričati o situaciji sa osobama od poverenja i stručnim osobama koje mogu da ga osnaže i pomognu da stekne veštine kao i znanja potebna kako da se nosi sa nastalom situacijom. Bitno je i da se dete okruži ljudima, vršnjacima koji ga razumeju, pružaju mu podršku i štite ga - objašnjava pedagog.

Pored ovog, za koje možemo reći, ključnog pitanja, postavlja se i pitanje kako pomoći detetu koje je bilo žrtva nasilja da više nikad to i ne postane. Da izgradi svoje samopouzdanje, izleči svoje "rane" i nastavi da gradi i radi na sebi, kao i svom pravom, adekvatnom i iskrenom odnosu sa drugim ljudima, kako više nikada ne bi bilo povređeno, a kako bi se traume zaboravile i zalečile.

Pedagog Melita Ranđelović ovaj problem objašnjava sledećim rečima:

- Zajednica mora da se opredeli i razvije stav prema nasilju. To je prvo i osnovno. Mora jasno i neodložno da osudi svaki vid nasilja. Svi moramo da negujemo kulturu nenasilne komunikacije, nenasilnog rešavanja sukoba, moramo da negujemo kulturu uvažavanja različitosti, interkulturalnosti, inkluzije i ostalih stvari koje nas čine različitima, a opet istima. Društvo treba da ponudi primere koji potvrđuju da je to moguće, da takav primer radi. Takve primere treba isticati i podsticati - navodi pedagog.

Reči stručnjaka dovode samo do jednog - nemojmo ćutati o vršnjačkom nasilju, nemojmo zatvarati oči pred ovim problemom. Budimo našoj deci primer i podrška, nemojmo da kroz ovaj surovi problem današnjice prolaze sama.

Međutim, postavlja se pitanje kako pomoći detetu koje negira činjenicu da je žrtva vršnjačkog nasilja i pored svih činjenica koje ukazuju na to?

Na ovu temu svoje stručno mišljenje dala je psiholog i psihoterapeut Marina Nadajin koja objašnjava da u sredini u kojoj boravi dete, bilo porodičnoj, bilo školskoj, neophodno je preventivno raditi na sprečavanju i kontroli nasilja kroz podučavanje dece kako da prepoznaju nasilje, kako da konstruktivno reaguju u konfliktima, na koji način da se zaštite i smanje rizik od mogućeg nasilja.

- Borba  protiv nasilja je proces. Neophodno je stvoriti klimu u kojoj će se raditi sa decom koja su trpela nasilje i sa decom koja su izvršioci nasilja. Najvažnija komponenta rada je stvaranje nulte tolerancije na nasilje i rad sa takozvanom "ćutljivom većinom" - navodi psiholog i dodaje:

- Roditelji, nastavnici i vršnjaci ne treba da stanu ni na stranu dece koja su izvršioci nasilja, ni dece koja trpe nasilje. Takva grupa je kritična masa koja može da pokrene stvari u pravcu da je svako dete zaštićeno u grupi u kojoj boravi. Najvažnije je osnažiti decu da se zajedno suprotstave nasilju. Na taj indirektan način smanjiće se broj dece koja će imati doživljaj usamljenosti i bespomoćnosti - dodaje ona.

Psiholog dodaje da ako dete negira da je žrtva nasilnog ponašanja, neophodno je da se obezbedi da se dete oseti bezbedno, da se uspostavi odnos razumevanja i da se sa njim razgovora samo sa ciljem  da se smanji stres i da se dete osnaži. Prema savetu psihologa, taj proces bi trebalo da vodi stručno lice.

- Svaki drugačiji rad, pa čak i dobranamerni pritisak na dete u toj situaciji je kontraproduktivan. U procesu podizanja samopouzdanja deteta i doživljaja bezbednosti mora da se uključi cela sredina, odeljenje, nastavnici, roditelji, vršnjačka grupa. Od izuzetne važnosti je da se prati i kontroliše dalji razvoj situacije. Eskalacija nasilja dovodi do novih problema i znatno unazađuje proces rada na prevazilaženju nasilja - savetuje psiholog.

Nasilje neće prestati ako o njemu ćutimo. To što o nečemu ne govorimo naglas, ne znači da problem ne postoji. Vršnjačkim nasiljem treba da se pozabavi i čitav sistem, a ne samo roditelji ili škola. Većina izvršioca nasilja nastavlja sa zlostavljanjem zato što ih niko nije sprečio u tome. Zato, nemojmo ćutati o problemu nasilja. Pre nego što zaključimo da je u pitanju samo dečija faza, ispitajmo malo dublje taj problem i reagujmo. Nastavnici, školski psiholozi, pa i sama deca kroz razne radionice mogu preventivno delovati i sprečiti pojavu vršnjačkog nasilja.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.