Da li nastavnici mogu da pružaju otpor u svom radu sa učenicima koji ispoljavaju nasilno ponašanje?

Po svemu sudeći, nasilje u školama je endemska pojava, poznata svakome ko se školovao.

Ispoljavajući se u veoma raznovrsnim oblicima i intenzitetima, ono obično postane socijalno vidljivo tek kada pojedinačni incidenti zadobiju medijsku pažnju.

Pod nasiljem podrazumevamo neopravdano nanošenje štete drugome. Ponašanje kojim se nanosi šteta može biti verbalno i neverbalno, i može se sastojati u fizičkom povređivanju, nanošenju materijalne štete, ili psihološkom povređivanju kao što je zastrašivanje, sramoćenje, socijalna izolacija i slično. Dok se neopravdanost sastoji u nelegitimnosti, nezasluženosti, prekomernosti ili neprimerenosti takvog postupka.

Međutim, kada je reč o nasilju u školskim sistemima, ne možemo a da ne pomenemo i nasilje koje se odvija između nastavnika i učenika, gde u poslednje vreme nastavnici sve češće bivaju žrtve nasilja i ponašanja koje nije primereno od strane učenika.

Šta mogu učiniti nastavnici, kako da pomognu sebi, svom radu, ali i učenicima, da li postoji granica i šta ako se pređe, da li nastavnici, odnosno profesori imaju pravo na otpor u radu sa učenicima koji ispoljavaju nasilno ponašanje i kako taj otpor izgleda, razgovarali smo sa psihologom Silviom Radić.

Na samom početku, na pitanje da li postoji otpor u radu nastavnika sa učenicima koji su vršioci bilo kakvog oblika nasilja prema njima samima, psiholog objašnjava da postoji.

- Još je jači otpor ako nastavnik ima lični problem sa tim. Šta je važno tu - ne primati lično. Imati svest o tome da učenik ili bilo ko, ko ispoljava agresivnost, verbalno ili neverbalno, ima problem. Problem sa tolerancijom frustracije - nizak prag tolerancije, problem sa kontrolom besa. 

- Međutim, kao što ni mi odrasli ne reagujemo ponekad adekvatno, pritisnuti obavezama, umorni, senzitirani, tako je i kod dece. Od dece se očekuje odgovornost, poslušnost od učenika, a često im se ne ostavlja prostor za odlučivanje, za inicijativu, a tu je i zanemarivanje razvojnih potreba. Postoje problemi u komunikaciji u porodici, u roditeljima koji moraju da rade i više od jednog posla, o odsustvu bezbrižnog detinjstva, o borbi za egzistenciju s jedne i grčevitoj potrebi za sticanjem materijalnih dobara i prestiža. Sve su to problemi koju mogu dovesti do razvoja dece u izvršioce nasilja. Deca su u procepu. Previše je svega - i domaćih zadataka i pisanja, pasivnog slušanja u školi. Deci treba omogućiti da razviju svoje potencijale, interesovanja, da zaključuju, da promišljaju, da se raduju, da se kreću da se konstruktivno druže – savetuje i objašnjava psiholog.

- Često se dešava da deca razviju otpor prema učenju i obavezama zato što se ne neguje kreativnost, igra, „love“ se u neznanju, ne bivaju podržani u darovitosti ili u drugačijem viđenju – dodaje psiholog i objašnjava šta sve može biti uzrok nasilničkog ponašanja i šta može izazvati probleme u školi.

Pristup, komunikacija, način prenošenja znanja, kapacitet za aktivno slušanje učenika, razumevanje razvojnih potreba učenika, sve je to od krucijalne važnosti. To je podloga za razvijanje kapaciteta učenika za podnošenje frustracije, za adekvatno reagovanje, za uravnotežavanje.

- Umesto da deca idu na dodatne aktivnosti posle škole koje roditelji plaćaju - časovi slikanja, crtanja, robotike, šaha, sport, kreativne radionice i slično, sve to bi bilo dobro da mogu da rade u školi, objašnjava psiholog za kraj.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.