Nasilje - između propisa i prakse

Brojnim propisima, uputstvima, priručnicima, pravilnicima i dopunama istih, Ministarstvo prosvete naše zemlje, poslednjih godina nastoji da reši problem vršnjačkog nasilja. Ovom problematikom bave se države širom sveta. Problem je globalnog karaktera, društvene vrednosti su u krizi a svaka država nastoji da pronađe što efikasnije i bezbolnije načine za rešavanje istog. 

Većina škola, poštujući naravno zakonsku regulativu, ima svoj razrađeni sistem reagovanja u slučajevima nasilja. Protokoli postupanja u ustanovama kao odgovor na nasilje, zlostavljanje, zanemarivanje, diskriminaciju, ali i sve druge oblike društveno neprihvatljivog ponašanja, iz godine u godinu se unapređuju. Brojne situacije rešavaju se uspešno, neke uz manje truda a neke zahtevaju mnogo ozbiljniji pristup deci/učenicima pa i roditeljima. Ipak, najčešće se dođe do rešenja kako po dete koje trpi nasilje tako i po dete koje vrši nasilje, ali i po one koji sve to posmatraju i samim tim su indirektni učesnici.

U javnosti se ne govori o mnogim uspešno rešenim situacijama. Škole se i dalje predstavljaju kao sredine nemoćne pred nasiljem. U medijima se plasiraju podaci na osnovu kojih mnogi roditelji  stiču utisak da  stvari moraju rešavati "na svoj način jer je škola nemoćna". Nije mali broj roditelja koji posavetuju svoje dete da na nasilje odgovori nasiljem, a da pre toga nisu ni pokušali da problem koji ima njihovo dete iznesu pred nadležnima u školi. U tim situacijama deca/učenici postaju zbunjeni - škola savetuje nenasilno rešavanje problema a roditelji drugačije - koga poslušati? A problem se ne rešava već raste i usložnjava se.

Moramo shvatiti da rešenje bilo kog problema zahteva angažovanje svih nas. Pogrešno je očekivati da neko drugi reši problem ili čekati da se stvari reše same od sebe. Imamo dobro razrađenu zakonsku regulativu i propise a od nas zavisi koliko će ona biti efikasna. Neophodna je posvećenost svih aktera vaspitno-obrazovnog rada, nastavnika i ostalih zaposlenih u školi, roditelja/staratelja, dece/učenika. Dobrom saradnjom, angažovanjem, međusobnim poštovanjem i uvažavanjem, pozitivnim ličnim primerom, postiže se mnogo više nego u situacijama kada krivicu prebacujemo na druge, ne sarađujemo i ne pokazujemo poštovanje, razumevanje, empatiju...

Nasilje se nasiljem nikad nije i nikada neće rešavati. U toj „igri“ svi gube, a najviše gube upravo deca/učenici. Temeljna organizacija, posvećenost i uključenost svih aktera vaspitno – obrazovnog procesa sigurno dovode do rešenja problema.

Autor teksta je Zorica Tasić, školski pedagog OŠ "Branko Radičević" u Negotinu.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje ili bilo koji drugi oblik nasilja to možete da prijavite OVDE.