Kada je dete spremno da ostane samo kod kuće?

Spremnost nije stvar godina, već zrelosti vašeg deteta. Uzrast jeste važan faktor, ali sam po sebi nije dovoljan pokazatelj spremnosti. Neko dete sa deset godina može mirno da provede tri sata samo kod kuće, a neko sa trinaest zatreperi na svaki šum u hodniku. Zato ne postoji univerzalan odgovor na ovo pitanje - ali postoji pravi trenutak za svako dete.

Šta zaista znači „biti spreman“?

Kad procenjujete ovu vrstu spremnosti, ne gledate samo da li dete ume da zaključa vrata. Uzimate u obzir najmanje tri stvari: kako se dete snalazi u neočekivanoj situaciji, kako se oseća dok je samo i da li poštuje dogovorena pravila i onda kada ostane samo. Proverite da li i u kojoj meri dete oseća sigurnost u ovoj situaciji, tj. strah. Da li mu prija da bude samo ili je to za njega još uvek preplavljujuće iskustvo.

Ukoliko dete pokazuje većinu ovih sposobnosti, verovatno je spremno za prve kraće periode samostalnog boravka kod kuće. Dete koje se na prvi zvuk uznemiri ili koje se ogluši na svaki dogovor, još uvek nije spremno, i to je sasvim u redu. Samostalnost se gradi postepeno, iz dana u dan.

Kako da proverite koliko je vaše dete spremno?

• Test „šta ako“. Kroz opušten razgovor pitajte ga kako bi reagovalo u nekim situacijama, npr.: „Šta bi uradio ako neko pozvoni na vrata, a ti ne znaš ko je? Šta ako osetiš miris dima? Šta ako te video-pozivom zove neko koga ne poznaješ?“ Ovakvi razgovori mogu vam pomoći da procenite kako dete razmišlja o potencijalnim situacijama i gde mu je potrebno još podrške. Mirni, logični odgovori ukazuju da dete može da razmišlja logično pod pritiskom. Zbunjeni ili uplašeni odgovori znak su da dete još uvek nije spremno da ostane samo.
• Kratke probe. Ne ostavljajte dete samo prvi put odmah na duži vremenski period. Počnite sa 30 do 45 minuta dok ste u komšiluku ili u blizini, pa postepeno produžavajte to vreme. Svaka uspešna proba gradi i detetovo i vaše samopouzdanje.
• Jasan plan umesto straha. Napravite jasan spisak mogućih situacija i stavite ga na vidljivo mesto: koga da zove ako mu/joj nešto zatreba, kome sme da otvori a kome ne, šta da radi u kom slučaju i sl. Konkretan plan smiruje. Nasuprot tome, roditeljska panika tipa „samo da se ništa ne desi!“ lako može da se prenese na dete i pretvori svaki trenutak u uznemireno čekanje da se desi nešto loše.
• Neka dete zna da nije napušteno. Razlika između „budi dobar dok se ne vratim“ i „tu sam, možeš da me pozoveš kad god ti zatreba pomoć“ je ogromna. Prva rečenica ostavlja dete s utiskom da je prepušteno samo sebi, dok mu druga uliva sigurnost i pokazuje da nije ostavljeno na cedilu i da uvek može da se osloni na vas i računa na vašu podršku.

Samostalnost se gradi korak po korak

Ovo nije test koji se uvek polaže iz prvog puta. To je proces koji se gradi postepeno, sa sve više poverenja na obe strane. Svako uspešno popodne koje dete provede samo kod kuće poručuje mu: „Veruju mi, i ja mogu da se oslonim na sebe.“

A dete koje zna da se na vas uvek može osloniti - da ste tu, da se nećete ljutiti ako nešto krene naopako, da može da vas pozove u bilo kojoj situaciji - upravo to dete najlakše uči da se oslanja i na sebe. Poverenje koje ukazujemo detetu gradi njegovu/njenu sigurnost i kapacitet da se oslanja na svoje procene, sposobnosti i sl.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpite vršnjačko nasilje ili bilo koji drugi oblik nasilja, možete ga prijaviti OVDE.