Kako da razgovarate sa detetom o kriznoj situaciji?

U kriznim situacijama najvažnije je razgovarati sa decom i pomoći im da se izbore sa posledicama traumatskog događaja. Prirodno je da osećate zabrinutost i imate nedoumice, a uvek je savet i potražiti pomoć od stručnjaka.

U nastavku možete pročitati smernice za roditelje koje je izradilo Odeljenje za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu u saradnji sa PIN-om.

Stvaranje osećaja bezbednosti

Osnovni preduslov za dalje razgovore o događaju i ispoljavanje različitih emocija jeste obezbeđivanje osećanja sigurnosti i vraćanje osećanja bezbednosti.

Deca različitog uzrasta mogu da budu zabrinuta za svoju bezbednost, kao i bezbednost svoje porodice. Zato je važno da na samom početku decu uverite da su sada bezbedni i na sigurnom i da će sada svi da se trude da očuvaju bezbednost.

Čuvajte dom kao bezbedno mesto. Deca, bez obzira na godine, smatraju kuću sigurnim utočištem kada svet oko njih postane opasan i nepredvidljiv. U vremenima krize, važno je zapamtiti da Vaša deca mogu da se vrate kući u osećaj sigurnosti. Razmislite o planiranju zajedničke omiljene porodične aktivnosti koja može pružiti utehu i umirenje.

Otvoren razgovor

Razgovor sa svojom decom o njihovim brigama je prvi korak koji će im pomoći da se osećaju bezbedno i da počnu da se nose sa događajima koji se dešavaju oko njih. O čemu pričate i kako to govorite zavisi od njihovog uzrasta, ali sva deca moraju da znaju da ste tu za njih i slušate ih.

Odvojite dovoljno vremena za razgovor i pronađite zgodan trenutak kada možete da razgovarate: dok idete negde, šetate se, dok se spremaju za igru, za vreme obroka ili pred spavanje.

Započnite razgovor. Imajte na umu da su nešto već čuli, od učitelja, društva, medija. Pitajte ih šta već znaju, šta misle o tome, kako se osećaju u vezi sa tim.

Pratite razgovore odraslih. Imajte na umu da Vaša deca možda slušaju Vaše razgovore. Ako ne razumeju, „popuniće praznine“, što može povećati anksioznost.

Pažljivo slušajte

Važno je sa strpljenjem, punom pažnjom i uvažavanjem slušati dete koje je iskazalo potrebu da govori. Dodatno je neophodno osluškivati i prihvatiti njihovu potrebu da o svemu razgovaraju i pitaju, u meri i na način koji njima odgovara. Pažljivo slušajte njihove misli. Ne prekidajte – dozvolite im da izraze svoje ideje i razumevanje pre nego što odgovorite. Dopustite im i ohrabrite ih da postave pitanja i da reše sopstvene nedoumice na taj način. Pokažite strpljenje ukoliko dete ima potrebu da vam više puta ispriča šta mu se dogodilo ili kako se oseća – to je upravo način na koji ono pokušava da razume šta se dogodilo.

Deljenje osećanja

Očekivano je da deca pokazuju različite emocionalne reakcije na događaj, zato je važno stvoriti atmosferu prihvatanja u kojoj će deca imati mogućnost da na različite načine, u zavisnosti od njihovog uzrasta, ispolje svoja osećanja vezana za događaj.

Ohrabrite ispoljavanje emocija. Podstaknite svoju decu da svoja osećanja prenesu rečima pričajući o njima ili vodeći dnevnik. Nekoj deci može biti od pomoći da izraze svoja osećanja kroz igru i kreativne aktivnosti. Dozvolite deci da iskažu onoliko emocija koliko su spremni da podele sa vama u tom trenutku i pokažite puno razumevanje, uvažavanje i strpljenje za sve što podele

Obratite pažnju i pratite znakove stresa, straha ili anksioznosti. Nakon traumatičnog događaja, tipično je za decu (i odrasle) da iskuse širok raspon emocija, uključujući strah, šok, bes, tugu i anksioznost. Kažite im da je očekivano da osećaju ono što osećaju.

Ponašanje Vaše dece može se promeniti zbog njihove reakcije na događaj. Mogu imati problema sa spavanjem, promene u apetitu i promene raspoloženja, učestalije glavobolje ili bol u stomaku, kao i poteškoće sa koncentracijom, odrađivanjem školskih zadataka ili uobičajenim obavezama.

Ovakve reakcije su očekivane i trebalo bi da počnu da se povlače za četiri do šest nedelja, ako se ne dogodi nijedan drugi traumatski događaj. Ukoliko ove reakcije traju duže od ovog perioda, to je znak da je potrebno potražiti stručnu pomoć. Obavezno redovno proveravajte svoju decu dok pratite njihovo nošenje sa ovim procesom. Obezbedite dodatno vreme, pažnju i strpljenje (uključujući dodatnu nežnost i zagrljaj).

Pokažite svoja osećanja jer će upravo time deca uvideti da je „dozvoljeno“ ispoljavanje različitih emocija i da je prirodno da u ovoj situaciji neko oseća tugu, neko ljutnju, strah, zbunjenost. Budite obazrivi da Vaša osećanja budu koliko god je moguće umerena i pažljivo objasnite svoje reakcije kako deca ne bi pomislila da su ih ona izazvala.

Informisanje

U kriznim situacijama, ljudi često provode mnogo vremena prateći vesti i informacije na internetu, ne samo zbog informisanja, već i zbog toga što nam to pruža osećaj kontrole. I Vaša deca će možda želeti da budu informisana o razvoju događaja i o vestima o događaju preko interneta, televizije ili novina. Zato je važno pratiti sledeće smernice i obezbediti adekvatno informisanje u skladu sa uzrastom dece.

Važno je ograničiti količinu vremena provedenog u praćanju vesti i informacija, te obezbediti pauze od istih, jer stalna izloženost informacijama može zapravo povećati i Vaše i njihove anksioznost i strahove.

Potrebno je imati na umu da svako dodatno izlaganje medijskim sadržajima o događaju, naročito vizuelnom sadržaju, može stvoriti psihološki efekat na dete koji nalikuje scenariju kao da je dete bilo na mestu događaja ili povećati rizik od posttraumatskog stresnog poremećaja za decu koja su direktno iskusila dati događaj.

Obavezno razgovarajte sa decom o onome što su videli ili pročitali. Ako imaju neke dezinformacije ili pogrešne informacije – podelite sa njima šta se trenuto zna, a o čemu trenutno ne postoje proverene informacije.

Tekst je preuzet sa sajte Pametno i bezbedno.