Kako svojim primerom naučiti dete jasnoj komunikaciji?

Jasna komunikacija je veština koju dete razvija, pri čemu je kuća polazno mesto za to. Dete koje vidi da se nesporazum rešava razgovorom, a ne povišenim tonom i kroz raspravu, isti način komunikacije primeniće i među vršnjacima.

Zato je vaš primer važniji od svakog objašnjenja: način na koji razgovarate s detetom i s drugima oko sebe dete preuzima kao obrazac za sopstvenu komunikaciju.

Kako ove principe da primenite u praksi?

• Govorite iz lične perspektive. Umesto „Ti nikad ne slušaš!", probajte sa „Osećam se loše kad me ne saslušaš do kraja." Tako izražavate svoje osećanje, a dete ne stavljate u položaj u kom mora da se brani.
• Pitajte konkretno, a ne uopšteno. Na pitanje „Kako je bilo u školi?" lako dobijete odgovor „dobro". Pitanja poput „Šta je danas bilo najsmešnije?" ili „S kim si sedeo na ručku?" otvaraju razgovor, jer dete tačno zna šta da ispriča. Uz to, dete uči kako da se na isti, zainteresovan način obraća svojim prijateljima kada želi nešto da sazna.
• Proverite pre nego što donesete zaključak. Kad dete dođe ćutljivo, nemojte pretpostaviti da je besno ili drsko. Pitanje „Da li je sve u redu?" otkriće više od svakog prekora. Tako učite dete da prvo utvrdi razloge nečijeg ponašanja, navodeći ga da razmotri način na koji osećanja drugih određuju njihovo ponašanje. Kroz razumevanje razloga zbog kojih se neko ponaša na određen način, deca grade empatiju i uče da tragaju za namerama koje se nalaze u osnovi tuđih postupaka.
• Slušajte da biste razumeli, ne da biste odgovorili. Kad vam se dete poveri, sklonite telefon i ne nudite odmah rešenje. Sačekajte da dete ispriča do kraja i pitajte šta misli da bi moglo da uradi. Tako uči da izrazi svoje misli, a vi po potrebi možete da ga usmerite ili ponudite drugi ugao gledanja.

Jasna komunikacija se ne uči iz jednog razgovora, već iz stotina malih, svakodnevnih. Svaka situacija u kojoj dete vidi da se o problemu može razgovarati mirno, otvoreno i s poštovanjem, priprema ga za trenutke kada će to morati da uradi samo – s drugom, u odeljenju ili na treningu.

Deca koja kod kuće nauče da kažu šta misle, da pitaju umesto da pretpostavljaju i da saslušaju druge, lakše izbegavaju nesporazume i sukobe s vršnjacima i lakše traže pomoć kada im je potrebna.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpite vršnjačko nasilje ili bilo koji drugi oblik nasilja, možete ga prijaviti OVDE.