Nasilje odraslih nad decom

Osim vršnjačkog nasilja, nasilje prema deci i adolescentima može počiniti i odrasla osoba, kako van škole, odnosno u porodici i van porodice, tako i u samoj školi. Nažalost, zlostavljanje dece u porodici je javnozdravstveni problem širom sveta, pa i u našoj zemlji.

Podaci iz istraživanja vaspitne discipline u porodicama u Srbiji iz 2020. godine ukazuju na to da su nasilne vaspitne prakse u roditeljstvu i dalje zastupljene do zabrinjavajućeg nivoa, što je i pokrenulo inicijativu nove preventivne paradigme Budi ruka koja voli i reč koja sokoli. Takođe, mogu se uočiti i nasilni postupci školskog osoblja. Istraživanjem koje je sprovedeno u Srbiji („Škola bez nasilja – ka sigurnom i podsticajnom okruženju za decu“, UNICEF, 2005) pokazano je da je 25% učenika od petog do osmog razreda navelo da je bilo izloženo vređanju od nastavnika, 15% da ih je nastavnik udario, a 5% da im je nastavnik pretio. Posmatrajući te brojke, treba da se zapitamo u kojoj meri se naše škole, koje treba da budu sigurna mesta, pretvaraju u mesta gde se zlostavljanje javlja u različitim oblicima. U našoj sredini se emocionalno zlostavljanje dece od nastavnika, psihologa, pedagoga, socijalnih radnika i drugog osoblja često normalizuje jer se stvari gledaju kroz prizmu sopstvenog iskustva. Omalovažavanje, upoređivanje i nazivanje pogrdnim imenima, diskriminacija, ignorisanje i grubo izbacivanje učenika iz prostorije samo su neki od primera koji se dešavaju u školi. Nekada se takvi postupci opravdavaju kao razumljive reakcije nemoćnog nastavnika na probleme u ponašanju učenika koji se suprotstavlja autoritetu – ali čak i u takvim slučajevima, nije adekvatno da nastavnik koristi pomenute prakse jer one predstavljaju nasilje, koje ne samo da neće naučiti učenika da se ne ponaša problematično, već može da izazove dalju eskalaciju agresivnosti učenika i opasne situacije, kao i štetne efekte na dalji razvoj i mentalno stanje datog učenika ali i drugih učenika koji to posmatraju. Nastavnik nikada nije nemoćan, čak i kada se tako čini, njegova moć je u kreativnosti da dobronamerno i uspešno dopre do deteta koje poznaje kroz obrazovanje, a ako u tome ne uspeva, treba da se obrati pedagoško-psihološkoj službi škole za pomoć (i drugim stručnim instancama ukoliko se proceni da je to potrebno) kako bi se sagledali uzroci problematičnog ponašanja učenika i kako bi mu se pružila najadekvatnija pomoć da napravi promenu i vrati se na zdravu razvojnu putanju. Kao što je rečeno, škola treba da bude sigurno mesto za decu. Danas često nismo svedoci toga. Zbog te situacije važno je na vreme prepoznati i prijaviti sumnju na zlostavljanje i zanemarivanje deteta. U

Posebnom protokolu za zaštitu dece i učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja u obrazovno-vaspitnim ustanovama, date su šeme na kojima se nalaze postupci u slučajevima nasilja među decom, nasilja od nastavnika ili osobe van škole. Postoji obaveza prijavljivanja sumnje na zlostavljanje i zanemarivanje – svaka osoba koja ima saznanje o nasilju, zlostavljanju i zanemarivaju obavezna je da reaguje. Zaposleni u školi (odeljenski starešina, stručni saradnici, direktor) u obavezi su da vode evidenciju o pojavama nasilja. Tim za zaštitu dece/učenika od nasilja prikuplja dokumentaciju o slučajevima nasilja koji zahtevaju njegovo uključivanje. Primeri različitih načina evidentiranja mogu se pronaći u priručniku za primenu Posebnog protokola, a protokolom su jasno definisani koraci postupanja u različitim tipovima nasilja, prikazani na sledećim šemama.

Tekst je preuzet iz publikacije za vaspitače “MENTALNO ZDRAVLjE U ŠKOLAMA - Zašto je važno, kako prepoznati probleme i kako reagovati”.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje ili bilo koji drugi oblik nasilja to možete da prijavite OVDE.