O moralnom suđenju dece kroz izbor nagrada i kazni

Psiholog - stručni saradnik Snežana Mraović je u saradnji sa prof. Jovanom Mirićem sprovela obimno istraživanje o moralnom razvoju dece u OŠ "Jevrem Obrenović" u Šapcu, a u nastavku teksta je prezentovala najbitnije zaključke istog.

Tri najznačajnije orijentacije u psihološkom proučavanju čovekove moralnosti su: psihoanaliza, teorija socijalnog učenja i kognitivno razvojni pristup u kome je posebno istaknuto ime Žana Pijažea.

Iako je psihologija vrlo rano empirijski zakoračila u polje moralnih stavova i vrednosti, rad Pijažea iz 1923. godine predstavlja temelj savremene psiologije moralnog suđenja. Za naš rad, od posebnog značaja su  dva ključna Pijažeova otkrića: klinički metod i pojmovi subjektivne i objektivne odgovornosti.

Pijaže je deci zadavao parove priča u kojima su opisane dve radnje deteta koje se razlikuju po dvema različitim odrednicama: po nameri sa kojom je radnja izvršena i po posledici do koje je radnja dovela. Zavisno od toga  da li je ispitivano dete donelo svoj sud i obrazložilo ga uzimajući u obzir nameru ili materijalnu posledicu radnje, njegovo shvatanje odgovornosti  određuje se kao subjektivno ili objektivno. Mlađa deca do devet godina, odgovornost, uglavnom, shvataju  kao objektivnu (u skladu sa nivoom kognitivnog razvoja) dok starija od devet godina, većinom, kao subjektivnu. Moralni realizam je jedna vrsta shvatanja i posledica je dva osnovna uzroka: ograničenja ili prinude od strane odraslih (roditelji)  i temeljnih karakteristika mišljenja predškolske dece (egocentrizam).

Dete moralna pravila ne donosi rođenjem već ih dobija spolja, od starijih. Koliko god dečije rane intelektualne mogućnosti bile same za sebe nedovoljne za pravilno shvatanje pravila, ne manju teškoću tom pravilnom shvatanju postavljaju odrasli svojim odnosom  jednosmernog poštovanja i prinude. Postupci odraslog prema dečijim postupcima su daleko češće primereni veličini pričinjene štete nego prirodi namere. To, na žalost , srećemo i u našoj pedagoškoj praksi u osnovnim školama.

Subjektivna odgovornost podrazumeva obostrano poštovanje. Takvo poštovanje i odnose saradnje dete uspostavlja, u prvom redu, sa vršnjacima. Postupno, sa uzrastom, popušta i prinuda odraslih što  dovodi do popuštanja i  prevazilaženja egocentrizma. Napredak u moralnom suđenju, dakle, združeno, donose dva činioca: dalji intelektualni razvoj deteta i novi društveni odnosi u koje stupa.

U našoj zemlji, moralnim razvojem se bavi psiholog Jovan Mirić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, Odeljenje za psihologiju. On je u svojoj doktorskoj disertaciji proučavao moralno suđenje odraslih, posebno roditelja dece. Utvrdio je da većina roditelja na dečiji prestup uzvraća postupkom čiji je intenzitet srazmeran iznosu počinjene štete, pri čemu se namera ili motiv deteta zanemaruje. Dakle, konstatovao je, u opštem zaključku, da odrasli sude kao deca predškolskog uzrasta rukovodeći se trenutnim osećanjima (afektom) i zbog nedostatka psihološkog uvida. Mirić ukazuje na pojam sociocentrizma (nekritično prihvatanje važećih normi sredine) kao posebnog vida moralne heteronomije. O tome je govorio i Pijaže kada je pisao o heteronomnom moralnom mišljenju i prinudi odraslih čime je pružio osnovu da se pomišlja i, Mirićevim istraživanjem utvrdi, da postoji  heteronomna moralnost i kod odraslih. Jednom rečju – kako dete pritiska i sprečava u moralnom  razvoju odrasli, odraslog pritiskaju norme sredine iz koje potiče, a koje usvaja automatski, kao model.

Problem našeg istraživanja je bio da ispitamo da li i u najburnijem razvojnom dobu (pubertet, adolescencija), kada popušta pritisak odraslih i kada su mladi skloni pobuni i potrebi za obostranim poštovanjem u komunikaciji, kada se sa vršnjacima uspostavlja specifičan odnos uzajamne saradnje i sl. da li i kod mladih tog uzrasta važe isti zaključci o razvoju moralnog suđenja kao i kod dece i odraslih? Ovim istraživanjem  želeli smo da pokažemo na koji način moralno suđenje dece uzrasta 12 i 13 godina zavisi od jednog broja društvenih i moralno važnih odrednica kojih se njihovi roditelji , pod uticajem sredine , pridržavaju u vaspitanju. Polazni stav je da primena brzih, efektnih kazni (instant vaspitanje) i pasivno prihvatanje jednog broja društvenih normi koje zastupa sredina (sociocentrizam) koče moralni razvoj dece, a samim tim i njihovu sposobnost sagledavanja sopstvene i pozicije drugog u međusobnim odnosima što dovodi do konflikata, nerazumevanja, neshvatanja suštine pravila  i  sukoba.

Iz ovako formulisanog problema proistekla su pitanja:

1. Da li postoje razlike u moralnom suđenju kada su u pitanju različite vrste moralnih radnji?
2. Da li deca prelaznog razvojnog doba uzimaju u obzir motiv onog koji čini određenu radnju prilikom procenjivanja njegovog postupka
3. Da li na procenu nekog postupka utiče uzrast osobe prema kojoj je ta radnja neposredno usmerena? Dakle, da li postoji razlika u procenjivanju iste  radnje zavisno od toga da li posledice iste radnje pogađaju odraslu osobu ili vršnjaka

Moralni sud smo definisali kao svaki sud  u kome se nečemu (osobama, radnjama, motivima) pridaju rači kao što su ''dobro-rđavo'', „ispravno-neispravno'', ''treba''i sl.

U istraživanju smo koristili priče u kojima je opisana po jedna radnja deteta koja je ili pozitivna ili negativna, a kriterijum pozitivno-negativno, određen je prema moralnoj normi. Dakle, negativna radnja je ona koja odstupa ili krši odgovarajuću normu, bez obzira na motiv, dok je pozitivna ona radnja  koja ostaje u skladu sa normom, čuva je. Izabrali smo dve  dve norme, odnosno vrste radnji: one koje se tiču tuđe imovine i one za kazivanje istine. Odgovarajuće norme su: ''Ne čini štetu tuđoj imovini!'' i ''Ne govori neistinu!''

Zaključci istraživanja

Opšti zaključak istraživanja je potvrdan odgovor  na formulisani problem. Dakle, moralno suđenje mladih prelaznog razvojnog doba o izmišljenim radnjama vršnjaka, izraženo kroz pridavanje nagrada i kazni različitih inteziteta, zavisi od brojnih društvenih i moralnih odrednica vezanih za te radnje i situacije u kojima se vrše, odrednica kojih se njihovi roditelji pridržavaju u vaspitanju.

Kod dece uzrasta 12 i 13 godina, bez obzira na nivo kognitivnog razvoja i druge karakteristike razvojnog doba, u moralnom suđenju je dominantna objektivna odgovornost i moralni realizam kao pokazatelji niskog nivoa moralnog razvoja. U prilog tome idu činjenice dobijene istraživanjem, pre svega činjenica da na procenu  nekog postupka  utiče uzrast osobe prema kojoj je ta radnja neposredno usmerena.

Jedan od rezultata je da jačoj moralnoj osudi podležu radnje koje se tiču tuđe imovine nego radnje koje se odnose na govorenje istine, odnosno neistine. I kod procena radnji koje se tiču tuđe imovine postoje razlike: strožije se osuđuju radnje u kojima se prisvaja tuđi novac nego ako je u pitanju neko drugo materijalno dobro.

Od četiri izabrana motiva: nenamernost, koristoljublje, pomoć odrasloj osobi i pomoć vršnjaku, najvišoj osudi podleže motiv koristoljublje.

Pokušaj nalaženja bar nekih elemenata subjektivne odgovornosti u procenama naših tinejdžera nije se ostvario. Rezultati su u suprotnosti sa očekivanim i idu u prilog nalazima J. Mirića koji govore o sociocentrizmu  i niskom moralnom razvoju odraslih.

Dakle, sa velikim stepenom pouzdanosti možemo tvrditi da odrasli, svojim brzim, efektnim ''instant'' vaspitanjem (kazna bez razgovora i obrazloženja) u velikoj meri koče moralni razvoj dece i adolescenata. Nameće se pitanje, kako odrasli sa takvim stavom i tako niski nivoom moralnog razvoja i mogu da podstiču moralni razvoj dece? Odnosno, kako da očekujemo u odnosima među vršnjacima i adolescentnog doba da će u konfliktnoj situaciji reagovati sa  uvidom i empatijom, razmišljajući šta je tu pravedno i moralno a šta ne, kada ih niko tome nije naučio niti im pružio, ni u porodičnoim ni u školskom okruženju,  model ponašanja?

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.