Oblici vršnjačkog nasilja i kako ih sprečiti iz ugla razrednog starešine

Sonja Stojanović, savetnik-spoljni saradnik za zaštitu dece od nasilja iz Kruševca opisala je iz svog ugla, iz ugla razrednog starešine, sa kojim oblicima vršnjačkog nasilja se deca u školi najčešće suočavaju.

- Najzahtevniji deo rada kao odeljenjskog starešine, po meni, jeste stvoriti zajednicu vršnjaka. Iako svi radimo po određenom programu i približno svi negujemo određene moralne vrednosti kod učenika, na različite načine ih usmeravamo ili sankcionišemo određenu vrstu ponašanja. Kada učenici zakorače u više razrede, već imaju usvojena određena pravila ponašanja na času, u školi ili školskom dvorištu - govori ona i dodaje:

- U tom poslu nije nam prethodnih godina pomogla ni onlajn nastava usled epidemiološke situacije, lično smatram da je odmogla, jer smo dobili generacije koje pre svega treba ponovo socijalizovati. Različite temperamente, porodično vaspitanje, drugačije moralne stavove negovane unutar porodice treba pomiriti, uvažiti i od svega toga napraviti celinu koja se podržava, podstiče, štiti i brani.

Kako dalje objašnjava, oblici vršnjačkog nasilja u školi najčešće se zadržavaju na prvom nivou. Uz pravovremenu prijavu i reakciju odeljenjskog starešine većina nasilnih situacija se zadržava tu. Međutim, nije tako uvek. Veliki broj učenika nije dovoljno osnažen da odmah prijavi nasilje koje se desilo, a tome ne doprinosi ni krilatica koju često čujemo: "Nemoj da budeš tužibaba!". Ova rečenica, bilo da je izgovorena u porodici ili vršnjačkoj grupi, zna da zakomplikuje stvari, objašnjava Stojanović.

- Zbog nje učenici radije ćute ili u najgorem mogućem slučaju preuzimaju da se oni sami razračunavaju, najčešće fizički. Od svojih vršnjaka često dobijaju pogrešne savete da ćute, ne obaziru se na to jer će, po njima, sve samo biti gore ili čak dobijaju podsticaj od njih na fizički obračun.

U pubertetskom uzrastu manji su oblici fizičkog nasilja, jer je ova grupa učenika dovoljno svesna sankcionisanja takvog ponašanja, pa se pribegava psihičkom ili socijalnom nasilju, koje je manje vidljivo, a sve zastupljenije kroz razne vrste vređanja ili širenja glasina. Iz takvih, naizgled bezazlenih situacija, dolazi do etiketiranja pojedinih učenika na osnovu fizičkog izgleda ili socijalnog statusa što se često prenosi na društvene mreže, te poprima oblike digitalnog nasilja, a onda prelazi i u diskriminaciju, kako objašnjava savetnik-spoljni saradnik za zaštitu dece od nasilja u Kruševcu, Sonja Stojanović.

- Sa ovakavim "domino efektom" gde se iz jedne vrste nasilja prelazi u drugo ipoprima više oblike sve se češće u školi srećemo. Najbitnije od svega jeste rano prijavljivanje bilo kog vida nasilja, dok je sve na prvom nivou. Zato ne treba ćutatati i trpeti. Kroz radionice i razne vidove edukacija treba osnažiti pojedince ili vršnjačke grupe da prijave nasilje jer okretanje glave na drugu stranu ne koristi nikome. Iz ličnog iskustva najviše u radu sa učenicima su mi koristile radionice koje imaju za cilj osvešćivanje različitosti. Kroz njih i bezazlene iskaze, kao što su: imam psa, volim fudbal, slušam isključivo stranu muziku učenici upoznaju međusobne sklonosti, prihvataju različitosti i uvažaju ih. Shvataju da je svako individua za sebe - rekla je ona i dodaje:

- Radim u osnovnoj školi kao nastavnik srpskog jezika i književnosti, ali, iako imam osamnaest godina radnog staža u nastavi i preko petnaest kao odeljenjski starešina, ne mogu da kažem da sam uvek spremna da na adekvatan način reagujem kada suu pitanju oblici vršnjačkog nasilja. Niko nema sve odgovore, pa ni ja. Još uvek učim, iziskustva drugih ili svog ličnog, jer sa svakom generacijom dobijam nove izazove.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.