Savet psihologa: Kako da se nastavnik izbori sa fizičkim/verbalnim napadima učenika?

Kada se pomene vršnjačko nasilje, pomislimo na neki vid nasilja koji se odigrava među decom i mladima: fizičko, verbalno, psihološko, seksualno ili digitalno nasilje. Međutim, pitanje koje se sve češće nameće, i koje se sve češće i više javlja u javnosti jeste, šta onda kada je nastavnik žrtva nasilja?

Dete najviše vremena tokom odrastanja provodi u školskoj ustanovi, tamo stiče prva znanja, saznanja, prijatelje, počinje da radi na svom karakteru, svojim prioritetima i organizaciji. Isto tako radi i na socijalnim veštinama i građenju pozitivnog stava i poštovanja prema starijima, pogotovo prema nastavnicima, odnosno profesorima i svim ostalim učesnicima u školskom sistemu. Na osnovu svega ovoga postavlja se pitanje da li, i koliki uticaj u formiranju detetove ličnosti imaju nastavnici, dokle sežu njihove mogućnost, na koji način grade autoritet i mogu li sami nastavnici/profesori biti žrtve nasilja od strane učenika.

O ovoj temi koja postaje goruće pitanje, kako zbog sve većeg broja nastavnika, odnosno profesora koji se javljaju kao žrtve nasilja, tako i zbog onih nastavnika koji prolaze kroz „tiho nasilje“, odnosno, svih onih u školskom sistemu koji zbog sramote, stida ili osećaje manje vrednosti ćute o nasilju kroz koje prolaze razgovarali smo sa psihologom Silviom Radić.

Na pitanje kako da se nastavnici izbore sa vebalnim napadima i uvredama koje dobijaju od strane učenika, psixolog objašnjava da se to mora vršiti smireno, iako je to nekada teško. 

- Nastavnik treba da bude svestan činjenice da je odrasla osoba i da po godinama i iskustvu učenik nije u istoj poziciji kao on. Šta god da je razlog, povod, da do verbalnog napada dođe, nastavnik ne treba da ulazi u konflikt. Šta mu može pomoći u tome - da osvesti svoja osećanja i potrebe i da ne pada u zamku reagovanja u afektu.  Da sačeka i sebi da vremena za reakciju, jer u afektu možemo nekontrolisano da izgovorimo nešto zbog čega se kasnije kajemo i stidimo, a posebno što možemo da "upadanjem u vatru" izazovemo burnu reakciju i s druge strane, odnosno kada nas ne preplavljuje bes, možemo da odmerimo i šta ćemo da kažemo. 

- Nekad je dovoljno da reflektujemo ono što osećamo da učenik oseća, misli. Na primer: „Vidim da si ljut.Vidim da nečim nisi zadovoljan“, ili da kažemo da ćemo da razgovaramo o tome kada se učenik smiri, umiri.  Ne treba da razgovaramo ako vičemo ili vređamo jedni druge i da ne pristajemo na takav vid komunikacije.

Važno je, takođe, dodaje psiholog da se ne pravimo kao da se ništa nije dogodilo, iako je neprijatno - ne smemo da ignorišemo. Osim što empatišemo sa drugima, treba da, na neki način, „empatišemo sa sobom”.

Kada je reč o fizičkom napadu učenika na nastavnika, psiholog objašnjava da to najčešće ima svoju istoriju hroničnog nerazumevanja, loše komunikacije između učenika i nastavnika, problem u uspostavljanju autoriteta nastavnika i problema u ponašanju učenika.

- Zavisi od uzrasta, odnosno vrste fizičkog napada - gađanje sveskom, gumicom ili direktan napad, što je sve, na sreću, retkost. Postoji Protokol o postupanju u slučajevima nasilja u školi, bilo da je vršnjačko nasilje u pitanju, bilo da je u pitanju učenik -nastavnik ili bilo koji zaposleni u školi. Kada do fizičkog nasilja dođe, uključuje se i policija i Školska uprava, Ministarstvo, roditelji, Centar za socijalni rad, staratelji u svakom slučaju. Kao savet šta treba da nastavnik koji je fizički napadnut od strane učenika u tom trenutku da uradi – on mora da pokuša da se zaštiti. Ne da se tuče sa učenikom, nego da uhvati učenika za ruku i pokuša da ga smiri, a onda da pošalje drugog učenika da pozove  školskog policajca (ako ga škola ima) dežurnog nastavnika, direktora, nekog iz tima za nasilje, psihologa, pedagoga. Svaki pokušaj ugrožavanja fizičkog integriteta osobe mora biti zaustavljen i sankcionisan.

Psiholog objašnjava da je zapravo pravo pitanje koje se nakon fizičkog napada postavlja, zašto i kako je došlo do toga. To zahteva da se pitamo - kakvu saradnju škola ima sa roditeljima, koji nivo bezbednosti je škola ostvarila, kakva je komunikacija između svih u školi, da li se rešavaju konflikti ili se stavljaju pod tepih te tinjaju i narastaju, kakvu podršku učenicima daje škola, šta je sa negovanjem tolerancije različitosti, šta je sa netolerancijom diskriminacije, šta je sa uvažavanjem razvojnih potreba učenika. 

To je pitanje koje je važno i zabrinjavajuće za društvo, vrednosti i kulturu koja se neguje u njemu.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.