Saveti za nastavnike - kako prepoznati da dete sa smetnjama u razvoju trpi vršnjačko nasilja?

Deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom u Srbiji, kao i njihovim porodicama, potrebno je obezbediti sveobuhvatnu i fleksibilnu podršku kako bi učestvovala u društvu ravnopravno sa drugom decom.

Iako je poslednjih godina došlo do značajnijeg poboljšanja na nivou pravnog okvira, deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i dalje se suočavaju sa značajnim teškoćama u pogledu dostupnosti i kvaliteta socijalnih, zdravstvenih i obrazovnih usluga, a porodice i nastavnici obrazovnih ustanova koju pohađaju deca sa smetnjama u razvoju suočavaju se i sa vršnjačkim nasiljem među njima, ali i među njima i njihovih vršnjaka.

Shodno tome da najčešće oni sami ne mogu da prepoznaju da su žrtve nekog vida nasilja, veliku, skoro pa glavnu ulogu u prevenciji vršnjačkog nasilja među njima igraju njihovi roditelji i nastavnici.

Suzana Miković, master defektolog i porodični terapeut, podelila je par saveta za nastavnike, odnosno na koji način mogu najlakše prepoznati da dete prolazi kroz neki vid vršnjačkog nasilja.

Master defektolog i porodični terapeut savetuje:

• Imati uvid u kvalitet i sadržaj socijalnih interakcija vršnjaka
• Pratiti grupnu dinamiku i voditi računa o pokazateljima koji ukazuju da je dete isključeno iz određenih aktivnosti, ali isto tako kada je uključeno obratiti pažnju da li vršnjaci uvažavaju ličnost deteta
• Pratiti ponašanje deteta sa smetnjama u razvoju tokom zajedničkih i slobodnih aktivnosti, kako učestvuje, sa kim najviše komunicira, da li vršnjaci poštuju međusobno lične granice i kako dete reaguje u različitim situacijama
• Pratiti neverbalnu komunikaciju deteta tokom druženja sa vršnjacima, da li je srećno, da li razmenjuju informacije i kakve povratne informacije dobija od vršnjaka
• Obratiti pažnju da li dete odbija da učestvuje u grupi vršnjaka ili sa određenim vršnjakom, da li se povlači, da li izbegava vršnjake, da li postaje uznemireno, tužno, potišteno anksiozno, agresivno, frustrirano, da li se samopovređuje i slično jer takvi znaci mogu da budu signal neželjenog dešavanja
• Proveriti subjektivni osećaj deteta, pitati ga šta je radilo, šta mu se najviše dopalo, šta bi ono želelo sledeći put, šta mu se nije dopalo ili mu nije prijalo i zašto, kako se osećalo i kako bi volelo da se druži
• Razmenjivati informacije sa roditeljima koje se odnose na ono što dete prepričava iz škole
• Ukoliko nastavnik sumnja iz bilo kog razloga da je dete pod rizikom od nasilja i ukoliko dete samo ne priznaje i nema jasnih i konkretnih pokazatelja koji bi nasilje potvrdili, važno je da mu bude podrška, da gradi odnos poverenja  i da mu ostavi vremena i prostora da mu se obrati.
• Potrebno je da svoja zapažanja o mogućem prisustvu ili riziku od vršnjačkog nasilja razmeni sa saradnicima i da timski dalje realizuju korake
• Važno je da nastavnik ima u vidu da je dete sa smetnjama u razvoju vulnerabilnije i izloženo većem riziku da bude žrtva nasilja i da razvija takav način pristupa koji nije strogo kontrolišući i ograničavajući. Nije preporučljivo prezaštiti dete jer ga to sprečava da stiče socijalna iskustva i razvija veštine već imati uvid u multidimenzionalnost interakcija i njihovu dinamiku i pružati pravovremenu podršku.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.