Prevencija nasilja kroz lepe reči

Nasilje je postalo glavlana tema gotovo u svim školama. U rešavanje ovog problema ili bolje reći društvenog izazova uključeni su svi akteri školskog života-odeljenjske starešine, nastavnici, strična služba i direktori. Stiče se utisak da što više govorimo o nasilju ono je sve  prisutnije.

              Potrebno je govoriti i raditi na otklanjanju uzroka i sprečavanju samog čina nasilja, a manje o posledicama istog. U medijima  se vrlo često potencira reč „nasilje“u mnogobrojnim preventivnim radionicama ( „Stop nasilju“ i sl.) Svrsihodnije bi bilo koristiti pozitivne formulacije, i naslove radionica poput: tople pahuljice, vesela učionica, kutija lepih želja, reči ljubavi, moj prijatelj…

  Ključna karika u borbi protiv vršnjačkog nasilja je prevencija. 

Sa učenicima se govori o vršnjačkom nasilju na časovima odeljenjskog starešine, raznim predavanjima i radionicama, što je značajno u prevenciji nasilja, ali iskustvo govori da se širenjem lepih poruka postižu značajniji rezultati u prevenciji istog.

Cilj u prevenciji nasilja je da se učenici nauče pravilima ponašanja, uče da prevladaju svoj egocentrizam, da sačekaju, saslušaju druga, uče se pravilima igre. Posebno su značajni časovi srpskog jezika, građanskog vaspitanja i verske nastave, na kojima deca uče da iskažu svoja osećanja, da argumentuju svoj stav, da izraze teškoće sa kojima se suočavaju. Učenici se na tim časovima, a posebno na časovima odeljenjskog starešine uče da prepoznaju probleme u komunikaciji, uče se pozitivnoj komunikaciji, uče se kontruktivnim načinima rešavanja problema, nenasilnom rešavanju konflikata, toleranciji i empatiji prema drugima. 

Potrebno je da kroz nastavne i nenastavne aktivnosti, omogućimo učenicima da ostvaraju sebe kao drugačije ličnosti, da se nauče izvinjavati, da budu tolerantni, da nauče da rešavaju probleme, da pomognu prijateljima. Potrebno je da u toku planiranja rada na prevenciji nasilja oslušnemo šta deca vole i žele, šta ih čini srećnim i šta ih zbližava. Dobro bi bilo da njihove ideje pretvorimo u stvarnost, npr. organizujemo maskembal, Novogodišnji bazar, kutije sa lepim porukama ...aktivnosti koje ih zbližavaju i čine srećnim.

U radionicama bi bilo dobro uključiti mlade studente, volontere koji će raditi sa decom na temu drugarstva, preneti im svoja iskustva, jer će učenici na taj način aktivno i kroz igru učiti, a i prijemčivije im  je usvajanje znanja od mlađih ljudi, njima generacijski bližim. Tako će najbolje shvatiti prave životne vrednosti, a samim tim doprineti i tome da nasilje u manjoj meri bude izraženo.

Verbalno nasilje može se izbeći rečima podrške, a ne kroz naglašavanje pojma „nasilje“, upućivanjem lepih reči i kroz jedinstvenu zajednicu.

Suština je da postoji odsustvo empatije kod dece, nedovovoljno posvećivanje roditelja; zbog prisustva tehnike deca sve više postaju asocijalna, ne pronalaze sebi drugove i ne provode slobdno vreme u igri jedni s drugima. 

Kroz lepe reči, kroz druženje, zajedničke aktivnosti i radionice svako će imati prilike da iskaže sebe, pokaže se u najboljem svetlu, čime će se smanjiti potreba na privlačenje pažnje negativanim načinom ponašanja a u isto vreme će se podstaći razvoj empatije i osećanja zajedništva.

Autor teksta je Jelena Marković, prosvetni savetnik u Školskoj upravi Zaječar.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje to možete da prijavite OVDE.